Za pojam „Kula od karata“ čuo sam mnogo kasnije, ali sam suštinu spoznao rano: u polumračnoj sobi osvetljenoj petrolejkom (struja je stigla tek kad su izgradili TV repetitor na Tupižnici), igrajući se kraj šporeta u kome je buktao plamen.

Deda je svake večeri tu krunio kukuruz, a ostajale rasute sredine klipova na kojima su bila zrna (u timočkom govoru se to zove palučina), nepravilnog valjkastog oblika, ali približno jednake dužine.

Ti su ostaci u šporetu goreli buktavim plamenom, ali sam ih čuvao za igru – slagao najpre dva naporedo, a preko njih, ukršteno, druga dva, i ta je građevina rasla kao kula, ponekad i do pojasa.

Svaki dotur novog „sprata“, dograđivanje te dečije vavilonske kule donosilo je sve veći rizik: da kula naraste više ili da se najednom do temelja sruši. I, čini mi se, tada sam spoznao kada je vreme staviti poslednji red tih palučina (poslednju kartu) na kulu, a da ona opstane; naučio gde je granica preko koje se sme prestupiti, dokle je domet moguć.

Kasnije, u naš skromni seoski dom stigla je struja, sobu je osvetlila sijalica od „jakih“ 25 „sveća“, nastavljena je igra kraj šporeta, a sa malog radija „Filips“, koji je deda doneo iz nemačkog zarobljeništva kao trofej, vrativši se tek 1946, slušalo se o tadašnjem predsedniku, drugu Titu i njegovom vođstvu.

Nisam siguran da je Ovo (pošto zbog godina nije moglo da sluša) čitalo o tome, ako je uopšte (sem, kako tvrdi, Vebera) išta čitalo – ali je činjenica da je drug Tito voleo filmove, i da je svake večeri, uz sva angažovanja na „svetskoj politici“, gledao najmanje jedan film, a da je........

© Danas