Povodom teksta Miloša Zdravkovića „Jugoslaviju nisu razorili četnici“ (vikend broj Danasa 30/31. maj)

Izlizanom floskulom o „švedskom stolu“ sa koga se uzimaju činjenice kako kome odgovara, Miloš Zdravković spušta nivo rasprave, a onda se celinom svoga odgovora ponaša na način koji kritikuje. Zatim se događa nešto sasvim očekivano: zagovornici desničarske, monarhističko-četničke ideologije, kada im ponestanu argumenti, posežu za pristupom ad hominem. To im je manir. Ja nisam kopao po ličnim podacima Zdravkovića, već sam odgovarao na njegove teze i stavove. On je po mojoj biografiji tragao, ne bi li pronašao nešto optužujuće, sa namerom diskreditacije.

Pronašao je pobornik četništva da sam postojao, pa čak i radio u vreme socijalizma, da sam tada stekao ugled i mesto u društvu, pa kako onda imam moralnog prava da danas bilo šta govorim, nekoga branim, a nekog kritikujem. Ja bih za njega mogao da kažem: kako neko ko hvali četnike ima moralnog prava da se o bilo čemu javno oglašava, ali meni nije strano da ljudi imaju različita mišljenja i pravo da ih saopštavaju.

O svom ugledu da govorim, bilo bi neprimereno. Ali u selektivnom odabiru podataka o meni (švedski sto), polemičar je namerno izostavio sledeće: postao sam direktor Radio Beograda posle petog oktobra 2000. dakle ne u vreme socijalizma. Nekoliko godina kasnije započeo sam rad na Fakultetu političkih nauka kao docent, a završio kao redovni profesor i šef smera za novinarstvo i komunikologiju.

U to vreme, 2018. godine izabran sam za odbornika Skupštine grada Beograda i obavljao tu dužnost četiri godine, a u istoj skupštini sam bio i u vreme socijalizma, ali samo godinu dana. Već 26 godina radim na medijskim zakonima i strategijama, što u socijalizmu nisam nikad, a sarađujem sa ekspertima evropskih organizacija OEBS, Savet Evrope, Evropska unija, Evropska komisija, koji me uvažavaju, valjda zbog moje socijalističke ideologiziranosti. No, neću nikog da opterećujem sobom.

Nikada nisam rekao da su komunisti nosioci apsolutne, moralne istine niti tvrdio da su svi njihovi protivnici reakcionari, izdajnici i fašisti, što mi se spočitava. Malo je Zdravković odlutao od teme. O četništvu je reč. Oni su reakcionari, izdajnici i fašisti, a ne svi koji nisu bili komunisti. U raznim svojim tekstovima: stručnim, novinarskim, polemičkim, nisam negirao greške socijalističkog sistema niti rigidnog odnosa prema neistomišljenicima posle Drugog svetskog rata, niti branio jednopartijski sistem i doživotno predsedništvo Tita.

Ali sa svim tim anomalijama socijalistička Jugoslavija je bila dobro mesto za život, imala ugled u svetu kakav ni jedna država nastala njenim raspadom, pa ni Srbija, nikada neće imati, a pogotovo ne afirmacijom četništva. Zdravković ponavlja podatak o priznanjima koje je Draža Mihailović posle rata dobio od Trumana i Degola, ne osvrćući sa na kontraargument da je to naknadna pamet u odnosu na priznanje partizanskog pokreta u toku rata i prestanak saradnje sa četnicima. Ako su priznanja Draži presudna za odnos prema četništvu, a govore o otklonu od posleratne Jugoslavije, kako se dogodilo da na Titovoj sahrani, 35 godina posle rata, budu delegacije SAD i Francuske uz još 122 državne delegacije, koje je predvodilo 38 šefova država, među kojima predsednici, premijeri, kraljevi.

Delegaciju Velike Britanije činili su, u to vreme možda najveća desničarka među političarima, Margaret Tačer, suprug kraljice Elizabete princ Filip i već........

© Danas