Kada sam pre dve nedelje uredniku ove rubrike, Radetu Radovanoviću, predao prikaz pojedinih epizoda iz svoje prošlosti, na fin način mi je rekao da bih, sa toliko godina, morao da imam više sećanja nego što sam napisao i da očekuje da ih prizovem.

*** Država u kojoj sam rođen kapitulirala je na moj prvi rođendan. Dočekao sam ga u mačvanskom selu Tabanović, gde smo izbegli zbog šestoaprilskog bombardovanja Beograda. U izbeglištvu sam se našao i za svoj četvrti rođendan, ovoga puta zbog savezničkih bombi nad Beogradom.

Kroz maglu pamtim putovanje lađom do Šapca u leto 1944, kao i skrivanje u nekom mačvanskom kukuruzištu kada je prašinu sa seoskog šora digla kolona taljiga i fijakera sa šabačkim srednjoškolcima koje su mobilisali četnici. Kasnije se saznalo da su svi ti tinejdžeri – dva đačka bataljona – pohvatani i streljani u Semberiji krajem jeseni iste godine.

Valjda se još pucalo na Sremskom frontu kada sam prvi put bio svedok ljudske smrti. Deda-stric je imao opakog bika, čuvanog u zabranu, kome je samo on smeo da priđe. Trenutak nepažnje, šta li, tek bik ga je natakao na rogove, pa bacio na tarabu. Danima je umirao u mukama. Dugo me je proganjao miris crnog luka koji su mu stavljali na uboje.

*** U poratnim danima najčešća tema razgovora bila su ratna stradanja. Viđao sam Mačvane koje je nemačka kaznena ekspedicija septembra 1941. terala na „krvavi marš“ od Šapca do 22 km udaljenog Jarka. Morali su da trče po makadamskom putu, a iznemogli bi bili ubijani. Tada sam prvi put čuo za Hrtkovce, gde su folksdojčeri formirali špalir i udarali kažnjenike motkama, polivali vrelom tečnošću itd. Žao mi je tih kinjenih nesrećnika, ali i nekih drugih Hrtkovčana kojima su se 50 godina kasnije svetili naši nasilnici.

Malo je naroda – padaju mi na um Rusi, Srbi i Crnogorci – kojima je okupacija prilika za bratoubilački rat. U Srbiji je neuporedivo više ljudi stradalo od sunarodnika, nego od Nemaca. Nije to u vezi sa pravoslavljem, jer su se, recimo, Bugari i Rumuni homogeno određivali prema spoljnom svetu, složno menjajući uniforme i saveznike u skladu sa okolnostima.

Da sam uoči rata bio student, sigurno bih bio levičar i, verovatno, komunista, pa bi mi se odlazak u šumu nametnuo kao jedino rešenje. S druge strane, da sam tada mobilisan i da sam položio zakletvu kralju, ona bi me obavezivala, pa bih mu ostao veran sve dok u jesen 1944. nije pozvao četnike da se pridruže partizanima. Velike su šanse da bih poginuo, pucajući u, figurativno rečeno, nekog drugog sebe.

Izlazio sam na megdan raznim čudacima i prevarantima

Izlazio sam na megdan raznim čudacima i prevarantima

Te omraze, patnje i smrti sada nam izgledaju besmisleno, ali mi pada na um poruka mudrog Đorđa Lebovića da se sve vraća. Verujem da je “Semper idem” naš najbolji roman u ovom veku. Mada mi je u snažnom sećanju Lebovićeva i Obrenovićeva drama “Nebeski odred” koju sam gledao kao student u JDP-u, “Semper idem” ima posebnu proročku poruku.

Prvih 20 godina života proveo sam kraj Kalenićeve pijace, u Mileševskoj 10. Tada je to bila dvospratnica sa visokim parterom i poluukopanim prizemljem, u kojoj su – bar prvih godina posle rata – skladno živeli bivši senator i bivši žandar sa nepismenom ženom kojoj su stanari zdušno pomagali u uzaludnoj misiji da nauči „svih 30 sloveta“.

Uveče su iznošene stolice u dvorište, ređane ukrug i razmenjivane su informacije, prvo o nestalima u ratu, a potom o nagoveštajima gde će uskoro stići šećer, ulje ili brašno. Neko bi stražario na ulazu, a neko krišom uključivao rešo, pa bi se srkala divka, zamena za kafu od prženog ječma i korena cikorije. NJen miris se skladno mešao sa mirisom muškatli, gajenim u konzervama Unre.

Otac je imao R-1 kartu za snabdevanje, namenjenu rudarima, ali i univerzitetskim profesorima. Međutim, razlike su bile male, pa je i vratar sa R-3 mogao da preživi. Važno je bilo ne dopasti zatvora ili izgubiti građanska prava, jer bi se tada preživljavalo od milostinje rodbine i komšija. Malo šta je moglo da se nabavi bez kupona („tačkica“) koje su obezbeđivale R (radničke), D (dečje) i slične........

© Danas