Čovek želi da bude voljen, u nedostatku toga želi da mu se dive, u nedostatku toga da ga se plaše, u nedostatku toga da ga se gnušaju i da ga preziru.

Želi da kod ljudi izazove nekakvo osećanje.

Duša se grozi praznine i želi kontakt po svaku cenu.

Jalmar Sederberg, „Doktor Glas“
(Agora, prevod Dorijan Hajdu)

Slutim da je skoro svako ko je pročitao uvodni citat pomislio na konkretnu i nenadležnu osobu, što je jasan pokazatelj društvene bolesti u koju smo zapali – u najmanju ruku ne bez svoje krivice, a verovatnije isključivo njom.

Roman koji je izazvao priličnu pometnju u Stokholmu 1905. godine – ne moram baš reći zbog čega, jer bih onda ponovo završio kao nevoljni mada ponosni učesnik skarednih konferencija za štampu – do mene je stigao okolišno, preko filma „Gertrud“ Karla Teodora Drajera iz 1964. godine čiji je scenario napisan po istoimenoj drami Jalmara Sederberga, izvedenoj godinu dana nakon objavljivanja „Doktora Glasa“.

Pisca je, očigledno, budući da je to osnovna arterija koja krvlju snabdeva i „Gertrud“ i „Glasa“, zanimalo stanje sofisticiranog ljudskog bića koje shvata da više nije u stanju da živi u kompromisu sa svojim unutrašnjim osećajem o ispravnom i pogrešnom delanju, po cenu ustajanja protiv svega što nas religija i malograđanština uče.

Uz to i doktorska etika, što je i tada, kao i sada, posebno skandalozno.

No, dosta o tome.

Drajerova „Gertrud“ je remek-delo, kao i sve drugo što je potpisao, „Doktor Glas“ je postničeovski........

© Danas