Pred utakmice škotske fudbalske reprezentacije publika uvek krcatog stadiona Hemden Park doživljava tri i po minuta uvodne katarze.

Tada se sa razglasa pušta pesma „I’m Gonna Be (500 Miles)“ edinburške grupe The Proclaimers, svi pevaju kao jedan, zastave se ponosno podižu, mahnito se skače, grli se ko god da se slučajno našao na susednom sedištu (i kome, naravno, ne pada na pamet da tu i sedi dok se pesma ne završi).

Jako davno sam pročitao i zapamtio zaključak jutjub komentatora: „It doesn’t get more Scottish than that“.

Ima i ovaj koji sam nedavno video: „This is the happiest thing I have ever seen. I’m crying“.

Pesma je, shvaćena bukvalno, ljubavna, sa refrenom koji veli: „But I would walk five hundred miles, and I would walk five hundred more, just to be the man who walked a thousand miles to fall down at your door“.

Da parafraziram nepoznatog jutjub mislioca, ne može biti ljubavnija, no, proizvedeni efekat „prelazi rampu“, umnogome zahvaljujući njenim tvorcima.

Blizanci Kreg i Čarli Rid rođeni su i i dalje žive u Litu, lučkom delu Edinburga.

Njihov škotski patriotizam počinje od konkretnog, lokalnog, od toponima znanih samo njima i njihovim komšijama, da bi se zatim širio ka u teoriji apstraktnom pojmu nacije.

Koja, naime, prestaje da bude apstraktna ukoliko je čine dobri ljudi slični onima iz Lita, zaslužni življenja u nezavisnoj državi.

Nekoliko godina........

© Danas