Džo Don Bejker (1936 – 2025) je odrastao u teksaškom gradiću koji je za vreme i nakon Drugog svetskog rata imao jedva preko dve hiljade stanovnika, što ga čini sledećim pripadnikom grupe koja u Danasu često dobija posthumno kolumnističko poštovanje.

Naime, M. Emet Volš, Brajan Denehi, Pauers But… momci su koji naizgled apsolutno nisu imali karakterne ili, iako se radi o Americi, klasne predispozicije da svoje živote provedu pretvarajući se da nešto rade, umesto da se zaista bave nekim poštenim poslom.

(Usput, Robert Mičam, koji će tokom teksta – tj. u proširenom digitalnom izdanju – biti pomenut još barem jednom, taj „pošteni posao“, kontrast glumačkom ludesanju, konkretizovao je opisujući dijalog koji katkad vodi sam sa sobom, kao: „…idi iskopaj jarak, ukradi auto, radi bilo šta drugo…“.)

Ali eto, neki đavo se desi i tip kao što je Džo Don Bejker, sa njegovih metar i devedeset i teško ukrotivim teksaškim naglaskom, na osnovu sportskih sposobnosti upiše fakultet, upozna se sa polaznicima dramskog tečaja, odigra poneku sitnu ulogu i nakon diplomiranja i odsluženog vojnog roka ode u Njujork da postane pozorišni glumac.

Tamo ga još i prime u Actors Studio, a u jednom intervjuu je rekao da se to zbilo zahvaljujući tome što je na audiciji vrlo koncentrisano slušao svoju scensku partnerku.

Potom je brodvejska karijera išla dovoljno solidno – napominje se uloga u predstavi „Maraton ’33“ o monstruoznim pretečama rijaliti programa iz doba ekonomske krize, najpoznatije umetnički obrađenim u romanu i filmu „I konje ubijaju, zar ne?“ – da bi se prešlo na tada isključivo finansijski privlačnu televiziju, a onda stiglo i do filma koji je sjedinjavao dva dominantna umetnička poriva: stvaralačko uzbuđenje i novac (možda ne tim redom).

Dok je prošao svoj meritokratski put do velikog ekrana Džo Don Bejker se već bližio četrdesetoj, što je imalo i pozitivnu stranu – kada je došao do statusa za većinu publike novog lica koje, pak, punopravno zauzima prvo ili drugo mesto na najavnoj špici, prirodno je emitovao energiju čoveka sa nizom uspona i padova u svojoj ličnoj istoriji.

A kada smo kod istorije, retko koji glumac u jednoj godini – u ovom slučaju 1973. – ima čak tri naslova koji se pedeset godina kasnije i dalje i dalje prikazuju, izazivajući filmske ili društvene diskusije.

Možda je ispravnije reći dva i po naslova, budući da je „Organizacija“ („The Outfit“; r. Džon Flin) za to doba rutinski mračni krimić u kojem je sve na svom mestu, osim besmisleno optimističnog kraja koji je morao imati uzrok u mešanju spoljašnjih faktora.

Robert Dival i Bejker su bili toliko dobar tandem da su nastavci verovatno bili u daljem planu producenata, a scenario je ionako napisan po jednom iz serijala romana Donalda E. Vestlejka o pljačkašu Parkeru koji se drži svoje unutrašnje i manje ili više tačne podele na ispravno i pogrešno ponašanje, koliko god to u praksi katkad vodilo ka sumanutim posledicama (osim Divala, igrali su ga, pod različitim imenima, i Li Marvin, Džim Braun, Mel Gibson, nedavno Džejson Stejtam u svom najboljem filmu…).

Nije zgoreg navesti dijalog koji izvode Bejker i genijalna epizodistkinja imena Šeri Nort (krajem pedesetih od strane filmskog studija „pravljena“ da posluži kao potencijalna naslednica sve nepredvidljivije Merilin Monro):

• Hoćeš da uđeš na piće?
• Ne hvala.
• Jesi li siguran? Imamo vremena.
• Ne hvala, gospođo.
• Nešto nije u redu sa........

© Danas