And now I tell you openly
You have my heart so don’t hurt me
You’re what I couldn’t find

The Cranberries, „Dreams“

Na tradicionalnoj predoskarovskoj dodeli Zlatnih malina kontratitulu najgoreg filma godine ponela je „Madam Veb“, usput „fasujući“ i najgori scenario i najgoru glavnu žensku ulogu.

Termin „dodela“ je, naravno, relativan, s obzirom da je u višedecenijskoj istoriji Zlatne maline „nagradu“ u ruke primilo tek nekoliko glumaca (Hali Beri, Sandra Bulok…) a od autora je to učinio samo Pol Verhofen za „Šougirls“.

Valjda je, genijalan kakav je već, bio svestan da je napravio za Amerikance teško shvatljivo – evo, reći ću – remek-delo, pa je rešio da se još malo zabavlja.

Moja omiljena i nadam se tačna anegdota je vezana za Brajana Helgelanda koji je iste godine dobio Oskara za scenario filma „Poverljivo iz L.A.“ i Zlatnu malinu za „Poštara“ sa Kevinom Kostnerom.

I drži ih zajedno iznad kamina, pretpostavljam da bi se svakodnevno podsećao koliko je život varljiva pojava.

Elem, pre nekoliko meseci sam gledao prvih pola sata te „Madam Veb“.

Pristojno mi je držala pažnju i završio bih je da nisam iznenada morao da krenem putem nekakvih eskterijernih obaveza, a ćerka mi je kasnije podnela izveštaj da film nije baš najbolji ali je svakako gledljiv.

Nakon Zlatne maline sam znao da ću je kad tad kompletirati, što se i........

© Danas