Još sam tu (Ainda Estou Aqui)
režija: Valter Salis
scenario: Murilo Hauser, Heitor Lorega, po istoimenoj knjizi Marsela Rubensa Paive
zemlja: Brazil/Francuska, 2024.

“Društvo, ovo neće biti obično pismo nego čulni doživljaj, kao koncert Mutanata”, piše iz Londona devetnaestogodišnja Vera svojoj mnogobrojnoj brazilskoj porodici, početkom 1971. godine.

Malo ćemo kasnije o tim Mutantima, tj. grupi Os Mutantes čiji su (pre)mladi članovi mešali lokalno nasleđe sa psihodelijom, kao deo estetsko-muzičkog pokreta Tropikalizam.

Ostanimo za sada kod Vere koja se na mamino insistiranje pridružila tetkinoj porodici, intelektualcima izbeglim iz države koja već više od pola decenije egzistira kao “meka” vojna diktatura.

Svakako je zanimljivo i drugačije u Engleskoj, gde Vera postaje odrasla osoba dok uživa u kulturi koju je do tada znala preko ploča i filmova.

A onda kaže da se na jednoj žurci upoznala sa Kaetanom Velosom i Žilbertom Žilom, Tropikalistima koji su još ranije uhapšeni pa proterani iz Brazila.

“Nedostaje mi plaža, mamin sufle, i svi vi. Sve mi nedostaje”, završava svoje pismo gostujuća studentkinja koja nema pojma da je njen otac, političar iz vremena demokratske praistorije i mnogo manje naivan čovek nego što se pretvarao, u tom trenutku već mrtav nakon što je iz nenavedenih razloga u pola noći priveden i odvežen u nepoznatom pravcu.

Film “Još sam tu” prikazan je jesenas na Slobodnoj zoni, da bi u međuvremenu osvojio Oskara za najbolji međunarodni film.

Budući da je snimljen po simptomatičnim istinitim događajima bez previše dramskog potencijala, njegov kvalitet se nalazi u........

© Danas