Palićki filmski festival i pripreme za aktivnosti koje su se tamo imale desiti – subverzivni razgovori sa mađarskim filmskim autorima se ne događaju sami od sebe – uslovile su kašnjenje teksta o Đorđu Kadijeviću.

Valjalo se ekskluzivno posvetiti jer tema ne zaslužuje ništa manje od toga, pa između ostalog i premijerno iskusiti film „Praznik“ (1967) koji mi je do sada nekako izmicao.

Ipak, zaokružujući utisak sam dobio neposredno pred pisanje teksta kada sam pokušavajući da saznam poreklo konvulzivno lepe muzičke teme – tradicional „Na Uskrs sam se rodila“ – otvorio stranicu posvećenu filmu na Vikipediji pa onda bez posebnog razloga pročitao i opširno prepričavanje fabule.

Naime, znakovito otkriće se nalazi u činjenici da je nepoznati autor iz opisa fabule izuzeo najsnažniju i Kadijeviću verovatno najvažniju liniju filma, što je simptomatično za katkad površnu recepciju njegovog kompletnog opusa, uključujući i masovno poznate filmove „Leptirica“ (1973) i „Sveto mesto“ (1990).

Vratimo se unazad i recimo da je „Praznik“ film koji stilski pripada Crnom talasu, dok iz ideološkog ugla posmatranja priča ne talasa glavnostrujne vode.

Četnici u zavejanom srpskom selu – partizana nema jer su se u to vreme skrivali po hercegovačkim bespućima – odvratni su, bradati, nakokarđeni, skloni dilemi na čijoj je jednoj strani otvorena saradnja sa okupatorom a na drugoj tihujuće opstajanje dok zapadne sile ne obave sav neugodni posao.

Film, pak, počinje scenom u kojoj konji upregnuti u seljačke dvokolice ispoljavaju panični strah pred nečim što reditelj odlučuje da prikaže sa veštih desetak sekundi zadrške.

Ispostavlja se da im je put preprečio čovek na prvi pogled neagresivnog stava, izvesni Manola (Dušan Janićijević) – za razliku od svih drugih bednih primeraka čovečanstva koje ćemo u filmu upoznati, obrijan, uredan, seksualno privlačan.

Uprkos tome, ili baš zbog toga, Manola zrači........

© Danas