„Kada bi se talas protesta proširio po celoj zemlji, kada bi se ‘osetio u vazduhu’, kada bi se priključio veliki broj ljudi, tada bismo u jednom završnom, snažnom naporu mogli da se otarasimo ovog sistema“

iz letka grupe „Bela ruža“, u Minhenu 1942. godine

Eh, devojke i momci sa ETF-a, sa neprocenjivim životnim iskustvom koje ste stekli tokom šest meseci borbe pretpostavljam da ste mogli predvideti da će objava o „našem Rajhstagu koji čeka“ izazvati sledeći kvrc u operativnom sistemu lojtnanta Brnabauera?

Ali ste je ipak postavili, zar ne?

Niste se plašili?

Ili jeste bar malo, jer ste normalni, ali se niste dvoumili.

Na kraju krajeva, bio je 9. maj, dan kada se tumači istorija, mada ima i osoba koje u to doba godine tragaju za sledećom hoklicom na koju se može čučnuti, sa klečanjem u perspektivi.

Sofi Šol, najmlađa od pogubljenih članova „Bele ruže“, sigurno se plašila onoga što bi moglo ili moralo da joj se dogodi, ali ju je neki unutrašnji glas terao da se šunja po ulicama i ostavlja letke na kojima su bile zapisane misli poput: „…i ne zaboravite male zlikovce. Upamtite njihova imena da ne bi bilo moguće da u poslednjem trenutku promene stranu i pretvaraju se kao da se ništa nije dogodilo“.

Otprilike u vreme njenog pogubljenja na giljotini Hildegard Knef (ili, za Holivud, Nef) je prošla prve testove u filmskom preduzeću UFA, pa zatim čekala priliku da postane sledeća zvezdica eskapističkih filmova kakvi su se snimali u vreme kada je ratna katastrofa postala izvesna.

Droga za smirivanje mase tada su postali nepostojeći cvetni vrtovi sa operetskim pesmama, a antisemitski filmski pamfleti ostavljeni su u nedavnoj istoriji u kojoj nije bilo zamislivo da će se na vašem kućnom pragu pojaviti Tatarin u znojavoj žućkasto-zelenkastoj uniformi gladan osvete.

Elem, Knef je imala osamnaest godina, uz to je bila i prozračnooka i plavokosa, i dok su njene epizodne ulogice bivale isecane iz završnih proizvoda zapala je za oko momka sa titulom Reichsfilmdramaturg, izvesnog Evalda fon Demandovskog.

Bio je to, recimo, Jozef Gebels 2.0, desetak godina mlađi i zadužen za podrobniju kontrolu filmske proizvodnje dok se šef bavi visokom politikom.

Uloge su počele da stižu, mada će filmovi biti prikazani tek nakon kraja rata – kad već postoje, takvi bezopasni kakvi su, zašto da se bace? – a Knef je izgleda bila i istinski zaljubljena.

Ili je jedino bila sposobna za ideju da bude u društvu svog moćnog zaštitnika, te je sa njim završila i u Narodnoj miliciji koja je iluzorno branila Berlin, pa se na koncu, i to uniformisana, nekako dokopala američke okupacione zone.

Kao i fon Demandovski sa kojim Amerikanci nisu znali šta tačno da rade – hapsili su ga, puštali i konačno isporučili u sovjetsku zonu, gde je streljan.

U međuvremenu, Volfgang Štaute, reditelj koji je tokom vladavine nacista potpisao par frivolnih naslova, radio je na stvaranju prvog nemačkog posleratnog filma.

Da li iz lične i nacionalne griže savesti, da li iz sračunate namere da promptno opere svoju ionako ne previše uprljanu biografiju, odlučio je da bez ikakve istorijske distance stupi pravo u jazbinu zveri.

Amerikancima i Englezima se ta preuranjena samokritičnost nije preterano svidela, pa je film „Ubice su među nama“ („Die Mörder sind unter uns“, 1946) snimljen u sovjetskoj okupacionoj zoni, posluživši i kao pokazatelj da iz raznovrsnih razloga valja što pre započeti filmsku proizvodnju u budućoj Istočnoj Nemačkoj (Štaute i njegova ekipa, očekivano, nisu tamo i ostali).

No, najvažnije, radi se o malom remek-delu koje je uspelo da preživi i nametnutu izmenu dramskog razrešenja – ruski poslodavci su, verovatno mudro u datim okolnostima, insistirali na kraju koji promoviše oproštaj umesto anarhične, principijelne kazne – izvršivši očigledan uticaj na „Trećeg čoveka“ Kerola Rida.

Hildegard Knef igra Suzane, mladu ženu koja se vraća u razrušeni Berlin iz koncentracionog logora gde je završila kao ćerka političkog neprijatelja – ne znamo od kog ideološkog tipa.

Otac je u........

© Danas