Iznenadim se kad se u društvu pokrene tema veštačke inteligencije.

Pomislim, zar to nije prevaziđeno, ispričano.

Ali, iznenadim se i kad ta tema u dužem razgovoru ne dođe na dnevni red ili kad se preko nje samo preleti.

Evo, i u trenutku dok ovo pišem, shvatam da sam ambivalentna.

Nije vest, sve je rečeno, sve za i protiv, prvo je što me napadne kao odgovor jednog, pretpostavljam uplašenog, dela mene.

To je otpor kao strah od tabua – ako izgovorim, poklopiće me svojim oružjem: sveprisutnošću kojoj je glupo opirati se, sagovornik će mi uputiti osmeh koji vređa, izbečiće se na mene i moj konzervativizam.

Onda osluškujem, situacije i sebe.

Da li je retrogradno buniti se protiv njenih plodova?

Napredak i inovacija, to su zastave pod koje ponosno želimo da stanemo.

A ipak, ne prestajem da maštam o analognom životu.

I što sam više upućena na digitalni svet, na sočnu setvu sa ChatGPT-a to više žudim za prirodom, onom stvarnom 3........

© Danas