Prošla je još jedna godišnjica početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), ali ovoga puta bez velike državne pompe, pošto vladajuća družba ima prečih briga od zvaničnog samosažaljevanja nad tom tromesečnom nepravdom, koja se zbila 1999. godine.

Nekoliko protesta se desilo i još je najavljeno, među kojima je jedan i u organizaciji Studenata u blokadi, povodom tog važnog datuma u našem društvu.

Nažalost je postalo sasvim razumljivo i logično da najmanje reči ima o celom kontekstu i zašto je to NATO bombardovanje postalo jedna od glavnih motornih snaga u našoj kolektivnoj svesti. Iako se o ta tri meseca zaista malo zna u mejnstrimu, osim što se to prepričava isključivo kroz lična sećanja, niko, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ne preza od posezanja za brojevima, koji idu do 2.500 ubijenih.

Svake godine, svi kao jedan – vlast, opozicija, većina medija, propagandni razglasi, intelektualna elita i šira javnost – pričaju o tome kako se ceo svet udružio protiv Srbije, ali niko ni u jednom trenutku ne ulazi dublje od te prve rečenice u koren problema.

First thing first, država Srbija nikada nije sačinila zvaničan spisak žrtava NATO bombardovanja. Poimenični popis žrtava je 2014, u okviru projekta pomirenja REKOM, objavila nevladina organzacija Fond za humanitarno pravo. Prema tom popisu, u NATO napadima poginulo je 756 ljudi – i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga.

Na teritoriji Srbije ubijena je ukupno 261 osoba, 10 u Crnoj Gori, a 485 na Kosovu. Od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti.

U bombardovanju je stradalo 275 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i policije, i 29 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Popis je i dalje otvoren za........

© Danas