U svetlu poslednjih događaja u akademskoj zajednici naše zemlje, povećanoj represiji nad predavačima i naučnim radnicima, želim da podelim sa vama svoju priču otkad sam se vratio u Srbiju. Poslednjih par meseci gledamo kako bez plate ostaju kolege sa fakulteta, a koji imaju kredite za stan, malu decu, ljudi koji su čitav život bili odlikaši, trudbenici, neki i učenici generacija.

Početkom 2019. vratio sam se iz Rusije, kao uspešan naučni istraživač, doktorski kandidat, nakon šest godina usavršavanja po Univerzitetima Evrope.

Pokušavajući da pronađem bezuspešno poziciju u Srbiji tokom 2019. godine, dobio sam preporuku za novi projekat sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, i opet van zemlje bivam angažovan za evropski naučni projekat u Italiji sa doktorskim studijama.

Međutim pandemija počinje u proleće 2020, i komplikovana situacija u Italiji, te moja kompanija kao i mnoge R&D kompanije ulaze u minimum rada, te se ja vraćam definitivno u zemlju.

Od početka 2021. počinjem da tražim aktivno poziciju u Srbiji, pokušavajući da dobijem pomoć od profesora sa Univerziteta u Novom Sadu i Beogradu, kao i od kolega u kompanijama.

Da naglasim da sam višestruki stipendista Evropske komisije u naučnim projektima, kako se to preciznije kaže Izvršne agencije za istraživanja Evropske Unije.

Nakon više od godinu dana bezuspešne potrage, počinjem da radim poslove za koje je potrebno obrazovanje nivoa srednje škole da bih imao prihode. Istovremeno odlučujem da se obratim kabinetu gradonačelnika u Novom Sadu kao i republičkoj Vladi, tražeći kontakte zvaničnika od ljudi koje poznajem.

Upravni odbor Evropske asocijacije univerziteta podržao akademsku zajednicu Srbije

Ovde počinje priča koja oslikava sve ono što se dešava u našem društvu i zbog čega ovo delim kao poruku, i podršku svima koji žele pravednije i srećnije društvo u srpskim zemljama, zasnovano na........

© Danas