Ličnost i političko delovanje nekadašnjeg generalnog sekretara KPJ/SKJ i Predsednika SFRJ ne prestaju da privlače pažnju i to će tako biti dok se ne razbistre i razjasne brojne nedoumice. One neće moći da budu rešene dok se ne otvore najpoverljiviji arhivi u inostranstvu pre svega u Londonu i Moskvi.

Broz je u novostvorenoj Kraljevini SHS počeo svoju političku karijeru ubrzo posle povratka iz Rusije. Bez obzira što je tamo kao ratni zarobljenik pristupio komunistima ovde nam to neće biti u fokusu. Pravi uzlet u Titovoj biografiji nalazimo u „Bombaškom procesu“ 1928. godine. Uhapšen je u Zagrebu u vreme velikih demonstracija povodom ubistava političara HSS u Beogradu, policija mu je u stanu pronašla pištolj, bombe i kompromitujući štampani materijal.

Suđenje je bilo solidno propraćeno u štampi a najviše od zagrebačkih listova: komunističke Borbe i nekomunističkih Novosti. Radilo se o listu u vlasništvu Tonija Šlegela, pouzdanika kralja Aleksandra, koji je finansiran iz tajnih fondova da podržava monarhiju i poredak. Šlegela su upravo zbog toga kasnije ubile ustaše. Izveštavajući sa procesa evo šta piše monarhistički i buržoaski list o jednom neprijatelju sistema, opasnom teroristi koji smera da protivustavno sruši demokratiju: „Josip Broz, svakako najinteresantnija ličnost u ovom procesu.

NJegovo lice ima nešto od onih fizionomija koje podsjećaju na čelik. Svijetlim očima gleda preko cvikera vrlo hladno, ali energično i mirno. Kod njega možda i neće biti njegovo držanje pred sudom samo poza, jer je zaista bio već zbog svog uvjerenja dosta proganjan i osuđen na tamnicu. Brojni slušatelji su očito poznavali ovu nepopustljivost Brozovog uvjerenja, jer je kod njegovog ispitivanja vladala u sudnici velika šutnja i pažnja.“ /Novosti, Zagreb 8. studeni (novembar) 1928./

Ovo je romantičarski opis nepokolebljivog borca kod koga komunizam nije poza nego stvarna izgrađenost. Čuvene su Titove reči na procesu: „Ne priznajem buržoaski sud, priznajem samo sud Partije!“ Na kraju suđenja uzvikivao je: „Živela komunistička partija!“ Zaista neobično da neko ovako tovari na sebe krivicu umesto da se brani i negira članstvo u zabranjenoj organizaciji. Broz je dobio od Suda za zaštitu države pet godina zatvora koje je odležao u Lepoglavi i Mariboru.

Zašto je list takve političke pozadine našao za shodno da takvim epitetima prikazuje jednog okorelog komunistu? Da stvara heroja? Poznata je taktika policije da svoje zavrbovane agente prikazuje kao mučenike i odlučne borce, da ih veliča i uzdiže kako bi ih nakon zatvora tim bolje ugradila u organizacije koje želi da kontroliše.

Ili obratno: da širi glasine kako je neko ko se stvarno dobro držao u istrazi postao izdajnik te ga čak puštaju na slobodu bez kažnjavanja kako bi bio odbačen od svojih. Ipak, pet godina. Međutim, ako je pretnja bila ubićemo te ako ne pristaneš – tada pet godina u relativno dobrim uslovima uz obećanje da ćeš biti guran u karijeri predstavlja dobar izbor.

Nije bilo tako loše u zatvorima Kraljevine, to su potvrdili mnogi komunisti pa i Tito u opširnom televizijskom intervjuu datom 1972. godine povodom svog osamdesetog rođendana i tridesetpetogodišnjice od dolaska na čelo Partije.

On je radio u električnoj centrali izvan kaznionice i slobodno se kretao i susretao. Vreme je pametno iskoristio da čita literaturu kojom se uzdizao proučavajući društvene nauke. Komunisti su u zatvorima održavali svoje partijske škole, imali svoje debatne kružoke, stizala im je literatura i obaveštenja o partijskom radu, čak su i ilegalne štamparije usred zatvora imali. Svega toga neće biti kad oni jednom zasednu na vlast. Naprotiv, zatvori i uslovi postaće grozni, pogotovu za one koji su otpali posle 1948. godine. Bio je to teror ravan nacističkom.

Misterije i sumnje

Kada i kako Tito preuzima rukovođenje nad KPJ? U SFRJ je 1937. godina bila označena kao trenutak kada Broz stiže u Jugoslaviju iz Moskve gde je prethodne dve godine proveo na radu u Kominterni i staje na čelo Partije. Međutim, ovo je netačan datum. On je dobio mandat od Kremlja samo da privremeno preuzme rukovođenje partijskim radom u zemlji ali nije imenovan za generalnog sekretara. U to vreme KPJ ima svoj malobrojni Politbiro u Parizu na čelu sa Milanom Gorkićem, pravim imenom Josip Čižinski (1904-1937 ili 1938). Upravo u leto 1937. godine Kominterna poziva Gorkića na referat a Tito koji se vratio u Jugoslaviju preuzima rukovođenje na terenu.

Gorkić nije uspeo da se opravda od optužbi za oportunizam, nerad i frakcionaštvo pa će biti smenjen i ubijen u nekom logoru ne zna se precizno kada i gde. Uopšte, KPJ je u međuratnom periodu bila na lošem glasu i nisko je stajala u očima Staljina i ostalih rukovodilaca Komunističke internacionale. Bila je označena kao trockistička. Ovaj termin ne treba posmatrati samo u........

© Danas