Stanje je složeno. Pobuna traje, odoleva, studenti traže izbore, ali imate li osećaj da sat radi tika-taka, da vreme curi?

Ako curi, kome curi? Pobunjenom narodu i studentima ili režimu? Da li se partija bliži kraju i ima li uopšte kraj?

Da li su u pravu oni koji, u smislu Elijasa Kanetija, kažu da masa i njena moć mogu samo da rastu ili samo da opadaju, a da je vrhunac protesta bio 15. marta, da je propušten i da nema nazad?

Ili oni koji to isto primenjuju na režim čija se demonstracija moći svodi na bizarne vašarske šatore pred Skupštinom, koji kažu da režim truli i da nema nazad?

Ovih sam dana pročitao dva upečatljiva viđenja koja vredi citirati.

„Šest meseci nikad većih protesta u istoriji zemlje i niko sa njihove strane nije pušten niz vodu, ni uhapšen, ni osuđen, ni prebijen. Onih par jadnika koji su dali ostavke čekaju unapređenje kao svi ostali u istoriji ove divljačke partije na čelu zemlje“, piše Aleksandar Sekulić, čovek sa podebljim iskustvom u nevladinom sektoru i analizi politike.

Prema njemu, isti oni koji su „masakrirali 16 ljudi pre šest meseci“ i dalje drže „pare, pendreke, sudstvo, tužilaštvo, medije i uticaj“, a 15. marta su redari pozvali da se trista hiljada ljudi odmetne u „bežaniju pred bandom od nekoliko stotina ćacija“.

Pitanje ćirilice u srcu Virovitice

© Danas