Trebalo mi je vremena da priznam sebi, a sada, evo, priznajem i drugima – volim pravila. Onaj ko voli pravila mu dođe nekako uštogljen i nimalo razbarušen.

Protiv pravila, a u ime slobode, bune se i kauboji (My rifle, my pony and me) i hipici (All you need is love). Poznati se brendovi reklamiraju plitkim parolama poput „Moj život, moja pravila“.

Ali, društva nema bez pravila. Ono i nastaje uvođenjem pravila, to se u teoriji zove društveni ugovor. Van pravila ne žive ni mafijaši ni odmetnici ni pirati – njihov život je baš omeđen pravilima jer ih aktivno zaobilaze. Van društvenih pravila je možda pokoji pustinjak.

Pravila nude orijentir i sprečavaju sukobe. Uzmimo komšiju koji bi da štemuje i komšiju koji bi da odmara u tišina doma svoga. Oni objektivno imaju različitu potrebu i interes. Možda mogu da nađu kompromis, ali ta mogućnost opada kako raste broj zainteresovanih strana.

Zato lepo ima pravilo – kućni red. Zna se kad može da se štemuje, a kad mora da bude tišina. Zna se koje su dozvole potrebne da bi neko prodavao pljeskavice, kojom brzinom sme da se vozi, koliki je porez.

Pravila treba znati i primeniti, te nema potrebe da se svakog dana iznova sa nekim pregovara šta može, a šta ne može.

Ima besmislenih pravila. Mogli bismo u Ustav Srbije upisati naše neotuđivo pravo da kolonizujemo Mars – to ne bi vredelo ni pišljive šišarke. Kao........

© Danas