Sa štrajkom glađu postoji načelan problem – štrajkač, čiji se zahtevi ne ispune, na kraju će biti ili nedosledan ili mrtav.

Srbija se nagledala štrajkova i štrajkića glađu od kojih je najsmešniji bio onaj Dragana J. Vučićevića kada se jogunio protiv „žutog pravosuđa“ i nije hteo da plati globu što je klevetao ljude po novinama. Sećate se, taj štrajk je trajao pola dana – takoreći preskočio je užinu – dok mu žena nije platila kaznu.

Šteta što tad još nije imao televiziju, to bi bilo štogod, program uživo sa psovanjem i naricanjem nad sudbinom div-junaka što se sam uhvatio u koštac sa sistemom.

Kažem, opcije su da se bude nedosledan ili mrtav. Ima i treća za koju smo doznali ovih dana u slučaju Marije Vasić, jedne od dvanaestoro „zaverenika“ koji su rušili vascelu državu ćaskanjem koje je nezakonito prisluškivano.

Mariju Vasić su, po svemu sudeći, silom odveli u zatvorsku bolnicu nakon što je odbijala i hranu i vodu.

Danima je to bila Šredingerova Marija – možda živa, možda mrtva. Ni familiju nisu obaveštavali gde im je majka, supruga i ćerka, kako je i šta su joj uradili.

A onda se oglasila Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i rekla da je Marija Vasić – dobro. (Jedan moj kolega i drug je, prenoseći vest, napravio omašku u naslovu pa napisao da je to saopštila Uprava za izvršenje krivičnih dela. Omaška je genijalna jer i nije omaška.)

© Danas