Što bi pesnik rekao, neke se pobede dobijaju na juriš. Druge se pak dobijaju dugim strateškim marševima.
Bojno polje u Srbiji, da ostanemo pri vojnoj terminologiji, pomalo se primirilo. Režim je izdržao opsadu pa snažan juriš, i sada čeka da se protivnik iznuri. Bitke buknu tu i tamo i održavaju utisak da stvar nije gotova.
I nije. Ali ovo se više ne može dobiti na juriš.

Studenti koji vode narodnu bunu to kao da znaju i ne znaju u isto vreme. Mladost je lepa jer sve hoće na ho-ruk, a mnogo i može da potegne. Ali, u svetu matorih, to nekada ne može da prođe.

U svetu matorih, recimo, valja se pitati kako da se upiše iduća generacija studenata ako su fakulteti pod blokadom. Ili kako da se uopšte ova godina privede kraju, ako je to moguće.

Možda je to razočaranje za studente u blokadi, ali njihovi profesori redom glasaju za neki blesavi „hibrid“ nastave – kače prezentacije na internet i drže onlajn predavanja, za koja iz nedavne pandemije znamo da su učinkovita koliko i letnji raspust.

Da nije straha od toga šta će reći studenti, da nije želje da se dopadne u čaršiji, tvrdim da bi još više profesora bilo za prekid blokada i povratak studiranju.

Zašto? Jesu li odjednom postali ćaciji? Ili su, kako ja mislim, uvideli da se neke pobede dobijaju na juriš, a da ovo nije taj slučaj?

© Danas