Neki dan je koleginica donela neverovatnu priču. Neki tip joj je priznao da je napisao knjigu pomoću veštačke inteligencije.

Ubacio pravu knjigu i naredio veštačkoj inteligenciji da prepriča na stotinak strana, prevrne da se ne vidi plagijat i hopla. Izmislio autorku i knjiga se prodaje kao alva. Knjiga je inače o tome kako da ne ponavljamo greške svojih roditelja.

Ko je toliko glup da tako nešto pazari? Vama podmetačina ne bi mogla da prođe, ipak čitate ozbiljne novine.

Jer čime se tu zapravo trguje? Ne znanjem, jer njega nema. Ne empatijom, jer ona se ne kupuje. Trguje se strahom roditelja da će nešto zeznuti. U tom strahu, i najgluplji savet obučen u grafiku pastelnih boja i napisan u „maminom glasu“ zvuči kao spasenje.

Ali šta kad ta „mama“ ne postoji? Šta kad iza nje stoji lik koji nije imao petlju da knjigu potpiše sopstvenim imenom, ali jeste da računa na vašu glupost?

Neće ovde pomoći zakoni ni regulative. Pomoći će jedino da pamtimo: ako neka knjiga miriše na floskule, ako autorka zvuči kao generička nežna vila iz PowerPoint prezentacije – možda jeste.

I možda je zapravo napisao neki čika što nikad nije presvukao pelenu, ali je naučio da koristi promptove.
Uzgred, prethodna četiri pasusa ove kolumne napisao je ChatGPT. Samo sam mu izložio (istiniti!) slučaj prevaranta sa knjigom i rekao: „Hoću da mi na to napišeš kratak komentar u stilu kolumne ‘Vaservaga’ Nemanje Rujevića.“

© Danas