Stvari valja čuti onako kako su rečene, čitati kako su napisane, i takve ih razmotriti. Tako su nas učili. Ali, u stvarima javnim, tome više nije tako. Ni mi novinari nismo nevini.

Uzmimo „programski tekst“ predsednika Aleksandra Vučića za „Kurir“. Tu je prvi među nama predstavio svojih „pet tačaka“, od kojih je ovom kolumnisti najmilija ona da mora više da se radi i da će predsednik svojim primerom pokazati da je to moguće.

Tih pet tačaka ne obavezuju ni na šta. Marketinški magovi bi rekli da nedostaju KPI (Key Performance Indicators), to jest merljivi pokazatelji po kojima ćemo videti da li predsednik sprovodi plan.

Pošto su u njega i nož i pogača – i četrdeset televizija – predsednikovi KPI se razvlače kao žvaka. Naša vlast je, recimo, činjenicu da imamo najzagađenije gradove i najstarije automobile u Evropi objasnila – rastom standarda. Svako ima auto i vozika se sam po ceo dan! Takoreći, first world problems!

Nije stvar samo u tome što se „program“ svodi na obećanja koja već prekosutra mogu da se zaborave ili zamene za druga.

„Pet tačaka“ našlo se u sendviču glavnoga što je predsednik hteo da poruči, naime da nam se na vlasti zapatilo kuso i repato, bezobrazno i bahato! Kako prvog među nama krasi skromnost, od odevanja do ishrane, on i ovde priznaje: „Nismo uspeli da građane oslobodimo arogancije i osionosti vlasti.“

Kao pažljivi čitalac predsedničkog teksta, imam barem dva pitanja. Prvo, ko se krije iza prvog lica množine? Koji to „mi“, u koje spada predsednik, nisu uspeli da suzbiju bahatost vlasti? Da li misli na sebe i brata? Sebe i Đuru Macuta? Sebe i narod? Ili je ipak u........

© Danas