Sva poređenja tzv. aktuelnog trenutka u Srbiji sa devedesetim godinama taman su toliko asocijativna da nađu svoju publiku, ali su uvek toliko plitka da su zapravo pogrešna.

Nije to neko čudo – u javnosti dominiraju ljudi kojima je u proseku pedeset godina ili više, a devedesetih su oni bili mladi, lepi, poletni. Skloni su da idealizuju to vreme – ne vreme kao takvo, nego sebe i svoju borbu u njemu. Još pogubnije, skloni su da u onda traže recepte za sada.

Ali, oprobajmo se u jednoj paraleli. „Beograd je svet“, stajalo je devedesetih na širokom transparentu na čelu kolone. To je takozvana šetalica, kakvih ima i danas. Na nekim aktuelnim protestima su studenti nosili: „Beograd je (opet) svet“.

Zgodna dosetka, ali pogrešna. Onomad je, naime, Miloševićeva Jugoslavija bila prognana iz „sveta“ sasvim doslovno. Istina, svođenje „sveta“ na politički Zapad ima primese rasizma, ali nije ovde reč o svrstavanju u blokove nego o onome što bi se nazvalo Way of Life.

Kad Srbin – i onda i danas – kaže da bi da živimo kao „sav normalan svet“, on misli recimo na to da dostojanstveno radi i zaradi. Da ima pristup obrazovanju, zdravstvu, da za krov nad glavom ne mora da se ukopa u zelenaški kredit. Da ga policija i sudstvo tretiraju po zakonu i jednako kao svakog drugog. Da ga političari ne potkradaju. Da može slobodno da glasa i da taj glas nešto znači.

Ako su to merila, onda su devedesete bile pasji život. A i ovo sad je pasji život,........

© Danas