Ima onaj stari skeč kad u poljskoj bolnici, na ratištu, lekar testerom vrši amputacije. Bez anestezije. LJudi urliču, a on testeriše. „To mora da jako boli“, kaže neko lekaru, a ovaj odgovara: „Pa da, rame me užasno boli, ali ko me pita.“

Ne znam da li srpske pandure boli rame od upotrebe pendreka. Ili leđa, jer često batinaju u pognutom stanju, pošto su objekti batinanja već pali na zemlju. Da li se recimo može dobiti teniski lakat od tolikog mlaćenja? Da li su pendreci anatomski prilagođeni? Nisam video da se neki sindikat oglasio o tome.

„Pa da, rame me užasno boli, ali ko me pita“, mogao bi da kaže neki od oklopljenih policajaca dok nemilice tuče klinca na asfaltu.

Zašto režim bije? To pitanje više nije ni zanimljivo. Upada se u opasnost od overthinkinga ili, da prostite, analitičarskog proseravanja, pa se prvom među nama pripisuje nekakva genijalna taktika da dozirano pusti krv na ulicama i tako uplaši puk građanskim ratom.

Ovaj kolumnista je u školi mišljenja koja kaže da tu nikakve genijalne taktike nema – nego panike. A u panici se prvi među nama vraća korenima, kao mladunče majčinoj sisi, a njegovi su koreni to – pendrek, obeležavanje „ustaša“ i obećavanje jeftinog hleba.

Jalova borba neprestana

Uostalom, režim bije jer – to smo valjda odavno apsolvirali – celu svrhu svog postojanja........

© Danas