Na društvenim mrežama su osvanule dve slike – umetnički portreti muškarca u zrelim godinama koji su izrađeni uz pomoć veštačke inteligencije (AI). Urađene na osnovu jedne fotografije. Boje na slikama su bile nežne, linije uglađene – sve savršeno. Ubrzo su se pojavili i prvi komentari.

Nema duše na slikama mog prijatelja – odmah napisa jedna komentatorka.

Još AI nije savladao implementaciju duše – dopisa drugi komentator. I dodade – dobro je što su ovakve, da se naš prijatelj ne uobrazi zbog prevelike lepote.

Komentari su se nizali. Nešto je, očigledno, bilo podsticajno na tom postu, pa je tako započela veoma interesantna priča na društvenoj mreži. Jedni su komentarisali nos i proporcije lica, drugi su prizivali uspomene sa fakulteta, treći druženja i smeh… A svi su, zapravo, govorili o onome čega nema na portretima – o duši.

U toj raspravi o „savršenom“ prikazu i unutrašnjem doživljaju istine, „izroniše“ tri „ogledala“: „neiluzorno“ koje ne laže, „ogledalce“ koje prikazuje ono što želiš da vidiš i „iluzorno ogledalo“ koje nam podmeću savremene politokrate, partokrate, autoritarni vrhovnici, razni „marketing maheri“ i bezobzirne bitange koje su se dokopale mogućnosti da svojim podlim lažima i podmetanjima mogu preko masmedija da upuvavaju i truju javni prostor.

© Danas