„Ključne investicije koje vode progresu zemlje su investicije domaćeg privatnog sektora koje su u Srbiji u višegodišnjem kontinuitetu na vrlo niskom nivou. Šta treba da pomislimo o privrednom sistemu zemlje u kome domaći privrednici ne žele da investiraju? To nam jasno govori o nepovoljnom poslovnom ambijentu za koji su nadležne institucije sistema. Iste one institucije koje su, po oceni međunarodnih analitičara, u kontinuiranom rastakanju od 2014 godine“, kaže u intervjuu za Danas Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i guverner Narodne banke Srbije od 2010. do 2012. godine.

Da li mislite da bi, ukoliko se rat u Persijskom zalivu nastavi, mogli imati ekonomsku krizu kao 2008. ili možda krizu sličnu onim iz osamdesetih izazvanu naftnim šokom?

Ukupne ekonomske posledice postojećeg rata u Persijskom zalivu je teško proceniti dok se rat ne zaustavi i dok se ne vidi ukupna šteta, posebno u domenu štete na proizvodnim, skladišnim i transportnim kapacitetima, kao i dok se ne proceni koliko je vremena potrebno za obnovu porušenog. Kriza 2008 je bila izazvana ozbiljnim propustima u regulaciji finansijskog sistema SAD i prelila se u globalni realni sektor privrede.

S druge strane, naftni šokovi 1973. i 1979. bili su uslovljeni kartelskim ponašanjem proizvođača nafte koji su želeli da se decenijski niske cene nafte iz prethodnih decenija (oko i ispod tri dolara po barelu) podignu na viši nivo (10 do 30 dolara po barelu) koji su proizvođači smatrali adekvatnim. I u jednom i u drugom slučaju nije bilo razaranja proizvodnih i skladišnih kapaciteta, kao ni zatvaranja saobraćajnih ruta. Drugim rečima, nije došlo do smanjivanja sposobnosti proizvodnje i ponude na srednji i dugi rok.

Postojeća kriza već utiče na cene nafte, gasa, vodonika, veštačkih đubriva i, posledično, hrane. Dakle, očekivani rast cena energije i hrane uticaće na rast inflacije direktno kroz neposredni rast cena energije i hrane u indeksu potrošačkih cena, ali i indirektno kroz rast troškova proizvodne energije i transporta u mnogim drugim oblastima proizvodnje roba i usluga kao tzv. Cost-push inflacija.

Rast inflacije, može izazvati i pritisak na rast zarada, koje se onda mogu javiti kao dodatni troškovni pritisak na inflaciju. Upravo kreiranje ove spirale negativnih uticaja gde rast inflacije izaziva rast troškova rada, odnosno plata, koje dalje utiču na rast inflacije, kao i opšte kreiranje inflacionih očekivanja, je ono što će centralne banke težiti da spreče restriktivnom monetarnom politikom. A u uslovima restriktivne monetarne politike privredna aktivnost prirodno teži nižoj dinamici, tj. nižim, često i negativnim, recesionim, stopama privrednog rasta.

Dakle, vrlo verovatno ishodište ove krize je u inflatornim i stagnantornim privrednim tendencijama, tj. u tzv. stagflaciji za koju tradicionalne mere ekonomske politike, po pravilu, nemaju realno rešenje. Dubina ove krize zavisiće umnogome od dužine i destruktivnosti rata u Zalivu. Veće i dugoročnije smanivanje snabdevanja svetskog tržišta proizvodima zalivskih zemalja gotovo sasvim izvesno vodi u globalnu recesiju veće dubine od one iz 2008. ili onih iz 70-ih godina prošlog veka.

Da li Vas brine mogući rast inflacije u Srbiji?

Da. Ova inflacija je inflacija izazvana padom ponude. Monetarna politika nema adekvatan lek za te situacije, posebno ako smanjenje ponude opstaje u dužem roku. Sasvim jednostavno: restriktivna monetarna politika ne može proizvesti nedostajuću naftu, gas i druge proizvode zalivskih zemalja.

Kako vam deluje program Srbija 2030-2035 ili bar ono što smo čuli o njemu, pošto takav zvaničan dokument ne postoji?

Deluje mi kao jeftina predizborna reklama bez neposredne veze sa realnošću i strukom.

Država i dalje nastavlja sa projektima kapitalnih javnih investicija. To je u principu dobra stvar za ekonomiju, ali da li one zaista daju toliki doprinos ukoliko se toliko afera „lepi“ za njih, od višestrukog rasta cene projekata pa do one najtragičnije, pada nadstrešnice u Novom Sadu?

Svako investiciono trošenje javnih sredstava u zemlji koja se po percepciji korupcije, po oceni Međunarodne transparentnosti, nalazi na evropskom dnu, nosi ozbiljan rizik koruptivnih zloupotreba tj. proitivzakonitog otuđenja javnog novca (novca svih građana) od strane organizovane kriminalne grupe. Visoka plaćena cena je jedna strana korupcije. Nizak kvalitet nabavljenih proizvoda i usluga je druga strana korupcije. Prva strana korupcije rasipa novac građana koji bi se mogao koristiti za mnoge realne potrebe našeg društva za koje danas nema para.

Druga strana korupcije........

© Danas