Srpski policajče,

Voleo bih da ovo otvoreno pismo mogu započeti rečima Dragi srpski policajče, ali ne mogu. Jer da mogu, značilo bi to da se na tebe mogu osloniti, da u tebe imam poverenja, da za tebe imam zrno poštovanja. Ali, niti se na tebe mogu osloniti, niti u tebe imam imalo poverenja, niti za tebe imam zrno poštovanja. Zašto je tako, saznaćeš, ili nećeš saznati, u nastavku pisma.

Slušam ovih dana, srpski policajče, i ne samo ovih dana, već podosta godina unatrag, kako mnogi izjavljuju: ima poštenih ljudi u srpskoj policiji. Od te izjave, da prostiš, istog časa otrčim u klozet i na klozetskoj šolji, u teškim mukama, provedem minimum 1389 minuta. Što zbog izjave same, što zbog onih što to izjavljuju.

Pod jedan, jeste da smo, verovatno, u svetskom vrhu po samoobmanjivanju, ali ne znam jesu li ljudi što to izjavljuju svesni šta izjavljuju. To bi, doslovce, značilo da je srpska policija, po difoltu, sastavljena od sve samih nepoštenih baraba i smutljivaca, ali se u tom galimatijasu baraba i smutljivaca da pronaći i pokoji poštenjačina, te samim tim nije sve tako crno, ima nade za nas, nada umire poslednja, ptice umiru pevajući, i tako dalje, i tome slično. Ako već stvari stoje tako kako se čini da stoje, a stvari jedva i da stoje, i ako već decenijama pristajemo na takvo stanje stvari i takvo samoobmanjivanje, onda bi možda bilo bolje da svi, lepo, poput........

© Danas