„Institucije treba da rade svoj posao“, odjekuje sa svih strana. Uprkos tome, one ne rade. I ne planiraju da rade. Oglušuju se o zahteve pobunjenih studenata i ogorčenog građanstva. Ne čini se ni da će, u skorije vreme, početi da rade svoj posao, jer bi to podrazumevalo nezavisnost, ogovornost i objektivnost. A te instintucije, to jest ljudi u njima, nisu sazdani za takvu dužnost. Oni su učeni, decenijama, o apsolutnom prioritetu poslušnosti prema nosiocima najviše vlasti. Ustav, zakoni, propisi, pravila, moralna načela, sve su to zanemarljivosti u odnosu na volju i diktat vlastodržaca.

Nemojmo, zato, gajiti iluzije. U ovakvom sistemu, institucije nikad neće raditi svoj posao, niti će im (ne)raspoloženje nacije išta i ikad značiti. LJudi u institucijama isključivo brinu o onom što se od njih odozgo traži. Tako su na te položaje došli. Time na tim položajima opstaju. I od tih položaja imaju znatne vajde. Da nisu beskičmenjaci i poltroni na tim se položajima ne bi našli. Ljudi u institucijama to vrlo dobro znaju. Stoga se upravo u skladu s tim i ponašaju. LJudi u institucijama, u ogromnoj većini, ne poseduju ni potrebno znanje, ni potrebnu pamet, ni potrebnu svest, za obavljanje poslova koji su im povereni. Dočim, u pogledu prepoznavanja vlastodržačkih namera i interesa ne omanjuju. U tome su nepogrešivi.

Odavno je ovde partijska pripadnost glavna preporuka. Često i neophodan uslov. Još pamtim vremena mog diplomiranja kad je bilo bespredmetno konkurisati za bilo koje mesto u bilo kojoj javnoj instituciji bez članstva u Savezu komunista ili, u retkim slučajevima, ponizne lojalnosti režimskoj vrhuški. Ko god se pokazao kao protivnik titoizma, sva su mu vrata bila zatvorena. Osim........

© Danas