E, moj prepodobni Porfirije! Ništa ti ne vrede ni čin, ni titula, ni svečana odora. Ne vrede ni tebi, ni tvom pokrovitelju. Nisi zaslužio tu osmovekovnu stolicu na koju si zaseo, nesvesan njenog značaja i zahtevnosti.

A ne vrede ti zato što si veru u Hrista izgubio. I ti, i mnogi oko tebe. Nije slučajno što njegovo ime u usta ne uzimaš. Što ti je jezik profan, prizeman, trivijalan. Što govoriš o stvarima prolaznim, površnim i bezbožničkim. Što ti je politička pripadnost zamenila veru Hristovu.

Tvoja je crkva postala mesto okupljanja svakojakih ljudi, uglavnom sumnjivaca sa epitrahiljem, u obredima novokomponovanim i neopaganskim; mesto gde se čuje sve drugo, ovozemaljsko i netrpeljivo, samo ne poruka Hristova.
Ne postoje dva univerzuma, prepodobni Porfirije. Ne postoje, niti mogu postojati, za jednog istinskog hrišćanina. Postoji samo jedan univerzum, jedan svet, jedna realnost, i to ona Isusa Hrista. I jedan Bog. Jedan jedini, u svetom trojstvu Oca Sina i Svetog Duha.

Jel ja, običan rab Božiji, tebe, tamo na vrhu episkopske jerarhije, treba na ovo da podsećam? Treba li ja da te podučavam? Ili bi trebalo obratno da bude?

Izabrao si da staneš uz vlast što uporno i bestidno gazi zakone i božanske, i ljudske. Što krši svaku Božiju zapovest i svaki moralni imperativ. Vlast što laže, krade, proganja, vređa, svakog svog neistomišljenika. Vlast što se bahati, vlast samohvalisavu, egoističnu i besprizornu. Ne smeta ti da se s njom pojavljuješ, s njom razgovaraš i nju slušaš. Od nje primaš pare i iskazuješ zahvalnost.

Pretvorio si se u poniznog poslušnika vlastodržaca. Aminuješ, nekad rečito, nekad prećutno, svaku njihovu nečasnost. Svako ogrešenje i svako nedelo.

Uličari su ti ušli u crkvu. Preplavili je, preobratili, izvitoperili. U ruglo pretvorili.........

© Danas