Bio je Beograd i prošao je. Bilo je uistinu mnogo, mnogo, ljudi. Sva se Srbija okupila u prestonici. Bilo je fascinatno i nezaboravno. Podsetilo me je na neka stara, slavna, vremena u borbi za slobodu i demokratiju. Samo što niko te dve reči ne izgovori. A svima su na umu bile. Zato su u Beograd došli, zato su protestovali, za tim vapiju decenijama. Svi su bili protiv vlasti, svi su hteli njenu smenu, svi su znali ko je glavni krivac, ali se ništa od toga ne ču.

Skup kolosalnih razmera bez oštrine. Bez epiloga. Bez vrhunca. Ne može se menjati Srbija, a da se ne udari na vlast. Ako ne udarimo mi, udariće oni. I udarili su. Za njih ne postoje pijetet i žalost. Operisani su od sažaljenja i odgovornosti. I spremni na sve. Na kampove paravojske nadomak Novog dvora, na bezumne provokacije i zvučne topove. NJihov smo ekstremizam valjda dosad upoznali i na svojoj koži osetili. Vladajući režim u ovoj zemlji se neće popraviti, niti će se na bolje promeniti. Njemu je nasilan metod vladanja svojstven. I urođen. Neće institucije „početi da rade svoj posao“ dogod ovi budu držali vlast u svojim rukama. NEĆE. Niti će odgovorni za krivična dela biti izvedeni pred lice pravde. NIKAD.

Uostalom, protekla su četiri i po meseca od novosadske tragedije. Tri i po meseca studentskih demonstracija. Čitav niz masovnih mitinga po gradovima Srbije. Hiljade prepešačenih kilometara. I? Ima li efekta? Ima li rezultata? Ima li napretka?
Tamo smo gde smo na početku stajali. I mi i oni. I pobunjeni građani i vladajuća vrhuška. Mi se bunimo, oni caruju. Gospodare i čine što im se prohte. Vedre i oblače. I dalje krše Ustav i zakone, i dalje se bave kriminalom i zloupotrebama, i dalje manipulišu medijima i truju ovu naciju. Ne odustaju i neće odustati.

Obično se kaže da nedostaje politička artikulacija. I to je tačno. A politička artikulacija znači........

© Danas