Sve smo skloniji prećutkivanju i zaobilaženju istine. Sve češće brišemo i zaboravljamo. Sve nam je važnije da ono što je bilo, što je nepobitno dokazano i dokumentovano, sakrijemo pod neproziran veo nesećanja. Ponekad se, bar neki od nas, bave flagrantnim preinačivanjem, falsifokovanjem, istorijskih činjenica. Otud ovaj napis.

Duga je je i turobna povest ovdašnjeg pravosudnog beščašća. Politička suđenja i nepravedne presude, lažne optužnice i fabrikovani dokazi, krivična odgovornost za političko mišljenje i iznet stav. Duga i turobna, rekoh.

U Srbiji ukupan pravosudni sistem nije doživeo suštinsku reformu od uspostavljanja revolucionarne (komunističke) vlasti 1945. do dana današnjeg. Jednom uspostavljeno partijsko i ideološko pravosuđe nikad nije doživelo jasan diskontinuitet. Menjale su se partije po nazivu, ali su nosioci sudskih i tužilačkih funkcija i dalje ostajali, i vaspitani, u duhu potčinjenosti i podaništva svemoćnoj i sveprisutnoj partiji i nametnutoj ideologiji.

Baba o uštipcima, a Protić o…

Baba o uštipcima, a Protić o…

Država i pravo su bili instrumenti u rukama vladajuće klase kojim se štitio onaj društveno-ekonomski poredak koji je u interesu te klase. Ovo je doslovan citat kojim su učena pokolenja naših pravnika.

U doba titoizma mogli ste postati sudija ili tužilac bez diplome Pravnog fakulteta, ali bez crvene partijske knjižice niste. Nemojmo se lagati i samozavaravati. Toksično je.

U tom pravosudnom sistemu, zbog delikta mišljenja, na tešku robiju osuđen je Borislav Pekić. I Milovan Đilas. I Žanka Stokić. I šestorica profesora Pravnog fakulteta: Slobodan Jovanović, Kosta Kumanudi, Lazar Marković, Dragoljub Jovanović, Milan Žujović i, ranih sedamdesetih, Mihailo Đurić. Mihajlo Mihajlov. Slobodan Subotić. Lazar Stojanović i Gojko Đogo. I toliki drugi. Imenovani i bezimeni.

Ko ih je optuživao, ko im je sudio, ko im je izricao presude?

Bilo je, priznajem, tzv. rehabilitacija. Prekasno i poluiskreno. Izostala su javna ograđivanja od ovih sramnih postupaka. Izvinjenja, ne daj Bože. Nastavljalo se dalje, bez prekida i bez preispitivanja. I bez zrna griže savesti.

Nominalno, Srbija više nije jednopartijska država. Samo nominalno. U stvarnosti, Srbijom opet vlada jedna svemoćna i sveprisutna partija. I ona, poput njene prethodnice, vlada nad policijom, pravosuđem, vojskom. I svakom drugom javnom institucijom. Opet je partijska knjižica glavna preporuka. Ausvajs. Bumaškica. Lična karta. I opet je važnija od svake univerzitetske diplome.

Dakle, ovde pravosuđe decenijama bezuslovno sluša ono što joj se odozgo naredi. Ono što diktira „viša veza“. Radi ono što joj se naloži.

Zato se ne čudi, poštovani čitaoče, što je protest pravosuđa ovoliko mlak i malobrojan. Zato se ne čudi što nema optuženih za zločin na novosadskoj železničkoj stanici. Što se nijedan predmet u kom su osumnjičeni partijski kadrovi ne završava. Odveć često se i ne pokreće.

Ova je zemlja trula iznutra. Kao gnjila kruška. Jednom kad nam je kao narodu polomljena kičma, ostasmo bogalji za navek. Grbavci. Prosjaci i čankolisci. LJudi bez dostojanstva i integriteta. Mislim, naravno, na veliku većinu. Nipošto ne na sve.

Indikativan je i ovaj detalj. Što se osoba nalazi na višem položaju, to je plašljivija, ćutljivija i pogodbenija. Pobuniće se studenti i seljaci. Inteligencija, mnogo ređe. Radništvo, skoro nikad.

Što je fotelja udobnija, iz nje se teže ustaje. Najteže je se odreći. I vratiti na drvenu stolicu. Nekmoli na tronožac.

Setimo se samo mizerne uloge pojedinih sudova u masovnom poništavanju rezultata lokalnih izbora u jesen 1996. Da li je iko odgovarao za ovaj neoprostiv prekršaj sudijske časti? Nije.

Kad se pokušalo s reformom pravosuđa, nezavisno od kvaliteta te reforme, sudstvo ju je dočekalo na nož. Nije se radilo o manjkavostima reforme. Sudije su bile protivne bilo kakvoj reformi. Lustraciji svojih kolega, pogotovu.

Petooktobarce su bojkotovali i sabotirali na svakom koraku. Pred ovima, kao nekad pred titoistima, peze i ulaguju se. I oni dobro znaju ko je u ovoj zemlji stvarna vlast, a ko je politički eksces. Ko je pravi, a ko je dekor.

Ni srpska, ni pravoslavna, ni crkva

Ni srpska, ni pravoslavna, ni crkva

Tako je i sad. Dozirana hrabrost i kalkulisan protest upadljive manjine tužilaca i sudija. Veoma paze da se preterano ne zamere. Da ne odu suviše daleko. Osim pojedinaca, mere svaku svoju reč i izraz koji će javno upotrebiti. Oskara, začudo, ne pominju.

Činjenica što policija ne sluša tužilačke naloge njih minimalno brine. Činjenica što sud glumi tužilačkog tutora nimalo ih ne uznemirava. Navikli su na poslušništvo. Začaran krug, po ko zna koji put. Pravnička priučenost, da ne kažem neukost, i podaništvo vlastodršcu idu ruku pod ruku. Završili su pravne fakultete, kako – tako, ama smisao prava nisu pojmili. E, moj Radomire Lukiću! Sve ti beše uzalud. I knjige, i misli, i duh. Potomci su ti ćaci iz pačije škole.

Priznajem, nije lako razumeti šta je pravo. To podrazumeva malo ozbiljnije angažovanje malih sivih ćelija. Traži mozganje apstrakcijama sa striktnom primenom.

Pravnička i proceduralna tehnika se da naučiti. Ali suštinu prava razumeti zahteva malo više dumanja.

Pišem ovo zato što sam bio Lukićev đak. Imao sam tu privilegiju da ga uhvatim pred sam kraj njegove blještave karijere i jedan čitav semestar provedem s njim. Sami on i moja malenkost. Jedan na jedan. Filozofija prava, školska godina 1979/80. Davno beše. A vredelo je suvog zlata.

Ti, poštovani čitaoče, jamačno ne znaš za Radomira Lukića. Nije ti zameriti. Niko ga odavno u usta ne uzima. Za njega ne znaju, niti su ga čitali, ni ovdašnji pravnici. Dične sudije i tužioci što su uobrazili da su Boga za bradu dohvatili. Ne znaju i nije im bitno. To je najstrašnije. I najpogubnije.

Po Lukiću je nazvana čuvena „petica“, najveći amfiteatar beogradskog Pravnog fakulteta. Osim tog imena, ničeg Lukićevog tamo nema. Nema ni Slobodanovog, ni Živanovićevog. Žorža Gurviča, bolje da ne pominjem. Španska sela. Intelektualni sunovrat odveo nas je u moralnu provaliju. Lenost, neznanje, površnost. I njeno veličanstvo – partijska knjižica. Lukićeva dela su obimna. Hiljade stranica. Partijska knjižica sadrži jedino naslov, sliku i potpis. Sliku i priliku potpisnika.

Onim najhrabrijim među srpskim pravosudnicima, kapa dole.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Politika • 26.02.2026. 17:42 Stanje Ivice Dačića i dalje teško, lekari tvrde da nema poboljšanja, ali ni pogoršanja

Stanje Ivice Dačića i dalje teško, lekari tvrde da nema poboljšanja, ali ni pogoršanja

Lični stavovi • 26.02.2026. 12:56 Da li lider na tabeli, posle 14 godina, može izgubiti namešteno prvenstvo?

Da li lider na tabeli, posle 14 godina, može izgubiti namešteno prvenstvo?

Ekonomija • 27.02.2026. 08:21 Forbes Srbija: Američka kompanija zaplenila pančevačku Azotaru po nalogu izvršitelja

Forbes Srbija: Američka kompanija zaplenila pančevačku Azotaru po nalogu izvršitelja

Društvo • 26.02.2026. 20:00 Slučaj generala Simovića: Odavanje tajnih vojnih podataka ili prljav posao VBA po nalogu odozgo

Slučaj generala Simovića: Odavanje tajnih vojnih podataka ili prljav posao VBA po nalogu odozgo

Ekonomija • 27.02.2026. 08:26 Poljoprivrednici: Ako u toku dana ne dobijemo poziv za sastanak iz Vlade Srbije radikalizujemo proteste

Poljoprivrednici: Ako u toku dana ne dobijemo poziv za sastanak iz Vlade Srbije radikalizujemo proteste

© Danas