Ogrezao si u vlastoljublju. Teško oboleo od tog opakog poroka. I kao svaki zavisnik, s vremenom, toneš sve dublje. Sad si na dnu, da citiram Maksima. Ne onog što lupa po diviziji, već Maksima Gorkog. Mitraljez prepuštam tebi.

Od vlastoljublja više ne razlikuješ šta ima smisla, a šta nema. Unervozio si se, uzvrpoljio, postao si nesiguran i nestrpljiv. Izgovaraš koještarije u koje niko ne veruje. Ti sam najmanje. Prosto ne možeš podneti gorku istinu o omladinskom buntu protiv tebe i tvoje vlasti. Desetine hiljada mladih što protestuju Srbijom čine te toliko frustriranim da bi najradije iz sopstvene kože izašao. Još kad ti pod prozorom pevaju serenade, a to čuje cela nacija, poludiš od besa. Nemoćnog besa. Očajničkog. I ne znaš šta bi, kud i kako.

Pokušao si batinama. Nije išlo. Pokušao si potkupljivanjem. Ni to ti nije dalo rezultata. Pokušao si pretnjom, nema reakcije. Na kraju si počeo sa denuncijacijama, najnižim od najnižih. Prozivaš studente, objavljuješ njihova lična dokumenta, optužuješ ih na najsramniji način. Jel’ to dolikuje jednom predsedniku? Sitan si, mucav, neubedljiv i pakostan. Nedostojan.

No, kad sam kod toga, da ja tebe, majčin sine, nešto priupitam. Tvojim tonom i tvojim manirom. Mučno mi je, al’ moram. Koliko ti uz sebe imaš onih što nose tuđe isprave i služe drugim državama? Koliko? Prebroj, pa se potom obrati narodu. Ti tvoji su, naravno, lojalni patrioti. Ovi klinci koje vređaš, naravno, ne valjaju jer su protiv tebe. Tebi je srpstvo moneta za potkusurivanje. Kad treba tvom vlastoljublju busaš se u srpske grudi. Kad ti odgovara suprotno, druguješ sa crnim đavolom, sa svakim od kog neku korist možeš izvući. Mio ti je onaj što ti se divi i do zemlje klanja. Što ti pezi i podilazi. Najzad, zašto ti tvoji ne povade sva svoja državljanstva koja poseduju?........

© Danas