Čekah, čekah i ne dočekah. Niko da predloži plan za dalju političku akciju. Svi se bave analizama i tumačenjima, ali jasne ideje i jasnog pravca nigde ni od korova. A i ono što se nudi, poput prelazne vlade, nije ni dovoljno konkretizovano, ni dovoljno realistično. Pre svega zato što podrazumeva kompromis s vladajućim režimom i saglasnost njegovog prvog čoveka. Loša poruka. Haos u Skupštini ne vodi nikud. Besmislen je i bezidejan.

Elem, moj je plan ovaj. Već sam više puta, na ovom mestu, pominjao zahtev svih zahteva. Prvi korak je ostavka predsednika Srbije. I obrazloženje je jednostavno. On, kao uzurpator sve vlasti Srbiji, odgovoran je za ukupno stanje u zemlji, uključujući i pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibiju petnaest ljudi, 1. novembra prošle godine. Odgovoran je i za sve ostale nesreće i užase što su ovaj narod pogodile otkad je on na vlasti. Odgovoran je za nerad institucija, ogromnu korupciju, opšti javašluk, huligansko nasilje… Sam je sebi takvu svemoćnu ulogu prigrabio i otud proizilazi njegova krivica. Prosto da prostije biti ne može. Direktno da direktnije biti ne može. Najzad, i istinito da istinitije biti ne može.

Inicijativa treba da potekne od ujedinjene opozicije uz njen demonstrativan izlazak iz Narodne skupštine i poziv SVIMA da im se u zahtevu za ostavku predsednika Srbije pridruže. Ovaj bi poziv prvenstveno bio upućen studentima i pobunjenim građanima, sindikatima, pokretima, udruženjima. Jednom rečju – SVIMA.

Ukoliko se dotični ne bi povinovao ovom narodnom zahtevu, usledila bi totalna blokada čitave zemlje i objava generalnog štrajka. Sve u Srbiji mora da stane kako bi se on prinudio na kapitulaciju i odustanak od vlasti. Ovo bi, i u međunarodnim krugovima, izazvalo burnu pozornost i verovatnu reakciju. Nedvosmislen poklič bi, izvesno, odjeknuo širom Evrope i sveta. Niko ga više ne bi mogao prenebregavati. I praviti se gluv i nem.

„Hoćemo njegovu bezuslovnu i neopozivu ostavku. To je naš jedini i prvenstven cilj. Oko toga........

© Danas