Danas je 15. mart. Datum velikog okupljanja građana u Beogradu u znak protesta protiv aktuelnog režima i njegovog prvog čoveka. Povod su studentski zahtevi.

Nije ključno pitanje koliko će ljudi biti prisutno. Ključno je pitanje hoće li biti postavljen zahtev svih zahteva. Pravo njemu u oči. Ili ćemo, posle kragujevačkog i niškog, učestvovati u beogradskom političkom karnevalu. Lepo, ali ne i delotvorno.

Ova se vlast neće smeniti ni hodanjem, ni šetnjama. Ni smehom, ni suzama. Ni sentimentalnošću, ni emocijom. Smeniće se jedino odlučnom akcijom. Rezolutnim stavom. Otporom i borbom.

Uostalom, ubrzo ćemo videti gde smo i šta smo. I mi građani, i studenti i opozicionari. Videćemo i na koji će način režim reagovati. Nadajmo se da nasilja neće biti.

Do večeras će se sve razbistriti. I postati kristalno jasno. Sutra je novi dan. Nedelja.

A sad o nečem veoma bitnom.

Neko rđavo savetuje studente. Rđavo sigurno, da li i nedobronamerno?

Prepoznajem staru, izlizanu, ekstremističku floskulu o tzv. „direktnoj demokratiji“ koja, navodno, predstavlja bolje rešenje od neuspešnog eksperimenta s predstavničkom demokratijom.

Naslušao sam se, za ovih mojih bezmalo šezdeset osam godina, tih gromopucatelnih, najčešće licemernih i demagoških, reči o tome kako je najbolji sistem onaj u kom bi građani, to jest narod, vladao neposredno, kroz različite oblike samoorganizovanja. Ovih dana se, čini mi se, ta ideja obnavlja u stavovima pobunjenih studenata. Ili, verujem, u jednom njihovom, manjinskom, delu.

Deca i roditelji – ko je vjera, a ko nevjera?

Koncept tzv. „direktne demokratije“ bazira........

© Danas