Podsećanja radi, Martin Luter je bio nemački avgustinski kaluđer i teolog, rodonačelnik protestantskog pokreta, to jest „reformisanog hrišćanstva“. On je oktobra 1517. okačio svojih čuvenih „95 teza“ na vrata katedrale u Vitenbergu kritikujući Rimokatoličku crkvu zbog rasprostranjenog licemerstva, korupcije i gaženja vere Hristove. Četiri godine docnije, Luter je ekskomuniciran, a izdat je i nalog za njegovo hapšenje. Do kraja života (1546) krio se od dugačke ruke Vatikana. Uspeo je da izbegne njegov čelični zagrljaj.

Protestantizam se, posle Lutera, razvijao u mnogim pravcima od luteranstva i kalvinizma do radikalnih sekti anabaptista, manonita i amiša.

Martina Lutera nikako ne treba mešati sa Martin Luter Kingom Džuniorom, američkim baptističkim sveštenikom i legendarnim borcem za crnačka prava ubijenim u atentatu aprila 1968. u gradu Memfis, država Tenesi.

Luterova namera nije bila da stvara novu veru i novu crkvu. Naprotiv. Hteo je da se katoličanstvo reformiše, očisti od poroka, ukinu tzv. „indulgencije“, to jest tapije o oprostu greha izdavane za novčanu naknadu u odnosu na težinu moralnog prekršaja. Bogati su tako mogli da se spremaju za put u purgatorijum oprani od ovozemaljskih zala i svojih nečasnih rabota.

Ne liči li ti ovo, poštovani čitaoče, na svetosavsko ordenje što Srpska pravoslavna crkva deli šakom i kapom onima što su joj činili materijalne i svake druge usluge ne obazirući se na odanost hrišćanstvu tih svojih darodavaca sumnjivih karaktera? Bezbožnicima i ateistima? Ili mi se samo učinilo, pa nepravedno okrivljujem nedužne?

© Danas