Šta će se desiti za 5, 10 ili 15 godina, ili možda sutra, deo je šire rasprave koja treba da sagleda intenzitet i nivo pretnji, očekivanja i zadataka usmerenih ka Srbiji, naše potrebe i potrošnju koja ih prati, kao i sposobnost da održimo postojeći nivo proizvodnje, povećamo ga i ostvarimo akumulaciju u cilju očuvanja i razvijanja stanovništva koje je svesni nosilac civilizacijskog kulturnog obrasca.

Ako parafraziramo Krležu, u Evropi vlada kuga ili preciznije, Evropom kruži bauk: bauk straha od ruske pretnje čime je na viši stepen uzdignut aksiom iz vremena Hladnog rata, da Amerika želi mir na Balkanu dok Rusija želi Balkan.

Bitan zaključak Dugog telegrama Džordža Kenana služio je pedeset godina delom u marketinške svrhe, a delom za stalni rast vojnih budžeta, ali je poništen nestankom SSSR-a čiju silu na kraju nije srušila suparnička atomska bomba već pop-kultura, kapitalistički proizvod koji su izmislili socijalisti. Ironiju situacione estetike opravdao je dijalektički materijalizam.

Srbija nije u Evropi pa ne strahuje od ruske pretnje, ali strahuje od vanrednih izbora. NJihovim raspisivanjem prećutno bi vlast priznala da u zemlji postoji teška politička kriza.

Suvišno je raspravljati da li kriza postoji ili ne, kriza je permanentna, ali nije suvišno tražiti i podržati zahtev za vanredne parlamentarne izbore.

Opšte i opštenarodne vanredne izbore, na koje treba da izađu svi građani Srbije.

Takvi izbori nisu i ne smeju da budu sukob studenata i predsednika Vučića, niti sme da nastane bilo kakav sukob.
Srbija je na vrhuncu sveopšte krize: krize političkog i pravnog sistema, krize privrede i zaposlenosti, poljoprivrede, školstva, zdravstva; krize........

© Danas