Reč je o Crvenoj zvezdi, konkretnije o njenom fudbalskom klubu. Sećam se, kao juče da je bilo, Borko, moj najbolji drug, došao je u vrtić Skadarlija jednog jutra 1981, noseći u ručicama tamnocrvenu člansku knjižicu Crvene zvezde. Otac ga je odveo na Marakanu, gde je Borko i formalno postao član kluba.

Hoću i ja, hoću i ja, orilo se stanom koji je moj ćale dobio od vojske. Za razliku od nekih drugih stvari („Kakve figurice iz Ratova zvezda te spopale, znaš li ti koliko to košta“), roditeljski pristanak da postanem zvezdaš stigao je bez opiranja. Nešto pre toga, otac i deda su me vodili na Zvezdin stadion, da gledamo pobede protiv Vardara i niškog Radničkog, a možda i Borca iz Tuzle (bilo je davno, ne sećam se), a odlazak na stadion mimo utakmice, na učlanjenje, činio se logičkim nastavkom.

Od tog odlaska sećam se da smo ušli kod nekog čoveka u kancelariju i slike Duleta Savića na zidu, a možda je to bio i neko drugi. Sećam se crvene knjižice i pečata koji je govorio da je uplaćena članarina za 1981. Kako to često u životu biva, nisam kasnije uplaćivao članarine, ali je zato, kad su mi se roditelji razveli, a država........

© Danas