Dok se ne desi neka kapitulacija, kolumne su rekapitulacije. Što nije nimalo lako: sumiranje naših dana biće tema ozbiljnih studija, s distance od ovog koktela emocija.

Nek mi se oprosti šankovna metafora, ali ako bi se nekome u čašu usula sva pića odjednom, test-subjekat bi, nakon što to unese u organizam, verovatno bio lud danima, ukoliko bi uopšte pretekô posle ispiranja; nama se upravo završava peti mesec kako svakodnevno, celodnevno, osećamo sve emocije odjednom. I mučno je pojmiti da ovakvu situaciju diktira jedna jedina naopaka volja, kojoj se dozvolilo da nas naseli u svoje najcrnje fantazije. Dogodi se da narod odabere vođe elastičnog poštenja ili relativne pameti, to je belodano štetno, ali zemlje se od tog štetočinstva oporave; kad, međutim, odaberete neostvarenog sadistu, budite sigurni da će se ostvariti. Petnaestog marta, na dan najvećeg skupa, građani Srbije osetili su na svojoj koži samo parče tog neutaživog sadizma; šta su tačno bili dalji činovi te dramaturgije – nije nužna bizarna mašta da se zamisli. Dok se sa strepnjom bavimo tim mentalnim sportom, bitno je ne polaziti od pogrešne premise „on bi udario na sopstveni narod“. To nije njegov narod. On nema svoj narod, bar dok skupštinska većina ne izglasa huljstvo i lažovstvo za nacionalnost.

On nema svoj........

© Danas