U trenu kad sedam da kucam kolumnu, stiže vest: predsednik je pozvao one koje naziva teroristima, one za koje je kazao da je „pitanje dana kad će nekoga da ubiju“ (i to ponovio više puta, sladostrasno, u skladu sa svime od čega poboljeva) – na javnu debatu. Taj TV Dejton, veli čovek radikalno posvećen miru i ljubavi, trebalo bi da rezultuje kolosalnim niko-nije-kriv, pa da se eto vratimo normalnom životu, znate ono, mi krademo, vi ćutite, mi uništavamo institucije, vi ništa, mi u vile, vi u mišje rupe, ko nas uopšte zavadi? Nemam kod sebe lulu mira, ali evo vam kobasica. Kulen, za dve i po hiljade dinara.

Njegov mentalni ćorsokak uveliko je postao cirkularan: probam da vas kupim, pretim, bijem, pa sve iz početka; kontramitinzi, takođe deo te formule, opet mu zvuče kao odlična ideja. Izveo je svoje roblje i sirotinju, slika je tužna po svim parametrima, sada i brojčano; udbaši mu možda pokazuju slike s naših okupljanja i tvrde da su s njegovih, jer drugog objašenja šta hrani gospodarov delulu više nema.

U protekloj sedmici Srbija je videla slike kakve od devedesetih nije. Policijski životinjizam, potpuna odvojenost od ljudskosti. Deca koja kleče u stanici; ko je to snimio? Koji um je kazao: ovako ćemo ih usrati od straha, plasiraj ovo. Od prizora se zaista ledi krv, ali ko je bio spreman na takvu umoboliju? Vaša nenadležnosti,........

© Danas