Vrbopuc je kalendarski prošao, ali tek se sad vaistinu oseća. Ovo proleće je posebno: ljudi su se probudili iz zimskog sna koji je trajao deceniju i kusur, kod nekih i duže, te je već ličio na trajnu katatoniju. Posrnuli sebeljub još se gordi, izvodi svoju oberučnu koreografiju – znate ono njegovo, kad navija za sebe pred kupljenim zborom a lice mu se klobuči od hiljada pupoljaka narcisa što ispod cvetaju – ali to sve više liši na koprcanje davljenika.

Kapetan potonulog Titanika uverava nesrećnike s čamaca da brodogradnja tek sledi, brža jača bolja, taj njegov pokret – ne, ne onaj koji osniva pa nikako da osnuje, nego autoslavljenički pokret rukama – izgleda kao da, vireći naočarima iz vode, drži i reklamira nevidljiva vesla, u toploj nadi da još ima voljnih da ih sisaju. Centar prestonice je isparcelisan, kao da su bande podelile teritoriju, ali ne dajte se zavarati: pejzaž je takav samo zato što se banda jalovo sveti onima koji to nisu. Oni koji žele da muče ištu svoje pravo na delatnost, jer ih je njihov svetac zaštitnik dvanaest i po godina uveravao da takvo pravo postoji.

Ali teško je, ne možeš da platiš baš celu parohiju, a u redovima neplaćenih rodila se sumnja u uverenje; sad se već verovatno i Simo Spasić pred spavanje koleba i pomalo pita „šta ja ovde........

© Danas