Znate ono kad se metafora sama prostre pred vas? Zbrisao sam u Kotor na samo nekoliko dana da malko razbistrim misli pre niškog pumpanja, upalio TV (mislim, uključio; posle mi je došlo da ga vaistinu i zapalim), kad tamo – „Lepa sela lepo gore“.

Kao što prst sam ide na krastu, nisam mogao da ne odgledam ovaj Dragojevićev masterpis ma koliko bio svestan u kakvu emociju to neminovno vodi, čak i kad znaš svaki obrt. Na jedan, međutim, ipak nisam bio spreman: u samom finišu, kad se Bjelin lik onako vuče po patosu bolnice nameren da uradi znate već šta – ta televizija, da je ne imenujem, prekinula je film i pustila narodnu pesmu. Kunem se, ruka mi je ostala u vazduhu jedno minut, zamrznuta u „šta koj k“ pokretu. Kad sam se otkočio, prva misao bila je: Mile. Zove s poznatog, predobro poznatog broja, čak i kad ne koristi telefon. Ovo kao da on sedi u režiji – kad god se tenzije dignu i zapreti opasnost da komšija komšiju dohvati za gušu, on zapeva narodnjak. On zaurla kako nam niko ne može ništa, usred zemlje koja je gorko iskusila da svako svakome može prilično svašta crno i najcrnje.

Ironično, taj ljubić ima i strofe: zakuni se da nas niko rastaviti neće, ljubav nema nema nema granice… i baš se takav pesmuljak zakrivio u poklič rastavljanja i granica. Posredi je alhemija koja dela već decenijama, serijska proizvodnja........

© Danas