Svedoci smo rastućem društvenom striptizu: dela nas sve ogoljavaju, reči rapidno gube moć da zamagle. Ljudima je deceniju i kusur bilo teško da odvoje reči od slike, no izgleda da cela zemlja po ubrzanom kursu uči da uoči razliku.

Kliconošu masovnog prevarantstva dugo smo provlačili po paralelama s Gebelsom ili Gebelsovim šefom, prema čijem divljanju izvesno i oseća divljenje u srži svog sadističkog bića, ali njegova metodologija daleko je prostija i prostačkija: on se sve vreme bavi pukim lepljenjem pogrešnog titla na film. On je Titler.

I evo, baš u ovim danima žive istorije, on priča više no ikada ranije, ako je tako nešto uopšte moguće. Danonoćno besedi, ne bi li istitlovao da ono što svi vide nije istina. Što podrazumeva da nadlaže samoga sebe, prvaka discipline. Ali kad te dela na svakom koraku demantuju, nemoguće je održati iluziju rečetanjem.

Iluzija sve više postaje delulu onoga ko je kreira i on javno gubi konce, dok oni oko njega, panično naprežući svoju glupost, bivaju sve gluplji.

Saterane u ćošak, kabadahije zaklete na krv (a radikal se uvek kune u tuđu krv) sve više pokazuju pravu prirodu svoje vizije Srbije; slučaj profesora Dugalića, časnog lekara koji je najveći ovdašnji stručnjak za hirurgiju jetre, to savršeno sažima.

Ovaj predavač na Medicinskom fakultetu........

© Danas