Svet se, pošto više ne zamišlja zabavu bez žuči, žučno zabavlja polemikom o Nolanovoj „Odiseji“.

U toj galami ima jedna nesumnjivo odlična vest: neko je i dalje kadar da šire mase privuče u bioskop i izazove snažne utiske, pa bili ovakvi ili onakvi. Neću ovom prilikom sumirati svoje crtice o filmu, osim one vanfilmske: iznova je neverovatno koliki broj ljudi docira kako to ništa ne valja ili pak kako je sve savršeno. Koliko vape za crnobelizacijom. Dok Sorentino, na početku romana „Svi su u pravu“, kaže da je jedino što ga na svetu zanima – nijanse. Stvarna živost je u njima, ali to je teža analitička rabota. Progamirani smo da ne podnosimo to što međusobno suprotne istine postoje u istoj torbi, to zbunjuje i ne znamo šta da radimo s tim.

Dve su izjave prethodnih dana uzburkale avliju: Feđa Štukan izjavio je da na osnovu muzičkog ukusa može da proceni inteligenciju i svetonazor osobe, a tužiteljka u penziji Jasmina Paunović, gostujući kod Lučića, imala je izlive nečega što se opako približava radikalskom razumevanju sveta. Teške stomačne tegobe izaziva slušanje nekoga koga računamo u iskrenog saborca borbe za slobodu kako pravi društvo voditelju u opajdarskim španskoserijskim spekulacijama ko je u stvari Vučićev otac, kako govori o Srbima i neSrbima, belcima, crncima, kako uopšte sedi u emisiji čiji domaćin otvara razgovor pitanjem „da li su studenti patriote ili su za EU“ kao da je........

© Danas