Ono što režim provocira teško je razumeti čak i kada načas iz jednačine isključimo bodljikavu žicu koja nam se svakodnevno klupča u utrobama i pogledamo čisto strateški: u redu, imamo posla sa zlom koje ne preza ni od čega, sve što je neljudsko nije mu strano itd. Ali šta se svim tim hoće? Hoće se neki crni scenario, kaže čaršija, s pravom – zaista tako izgleda. Mašinovođi naše nesreće ljudski životi dokazano ne znače ništa, znamo još od devedesetih, pri čemu ovi u Ćacilendu još nisu shvatili da se to ne odnosi samo na nas, nego i na njih.

Međutim, šta vlastodršci dobijaju eskalacijom i, daleko bilo, novim žrtvama, kako bi to preokrenulo situaciju na njihovu vodenicu – uopšte nije jasno. Nije više uopšte daleko od pameti pitati se da li uopšte postoji plan, ma i najzločinačkiji, ili smo svi zajedno taoci jedne pomahnitalosti namerene da nas naprosto spepeli, po sistemu „ako ja padam, povući ću celu zemlju na dno pakla“. Iza poteza se ne vidi rezon, sve izgleda kao niz nasumičnih ćefova osobe vezane za klatno svog ludila; proizvodnja mržnje je na istorijskom maksimumu i pojačava se skokovito, a tome se raduje samo jedan čovek, takav kakav je, oran da mu smrt naroda bude životno delo.

Probajmo da posložimo samo ono čemu smo svedočili u poslednjih sedam dana. Pred komemorativni skup u Novom Sadu, stiglo je........

© Danas