Bio tako u mom zavičaju, kad smo bili klinčadija, jedan mali koji je tvrdio da „može sve da ti izrimuje“ (nisam ja, kunem se); ne zna se okle mu ta iznenadna milost muza, samo je jednog dana objavio svetu novost: „Daš mi reč, ja ti srimujem za sekundu.“ Neko mu reče: „Dobro, evo… na primer: kralj.“ I stvarno, stihoklepac ga za tren oka klepi, ehm, stihom: „Kralj nakuralj!“ Kakva je to titula ili epitet – nije bilo dato našim skromnim umovima da pojme, tek decenijama kasnije moj drugar Dragoljub skovaće citat za ograđivanje od neshvatanja: „Kako mi se čini? Paa, možda je genijalno.“

Ima duhova koji idu ispred svog vremena, hrabro jurišaju na futur: onaj moj zemljak danas bi, kao rodonačelnik žanra, svoju moždagenijalnost dobro unovčio u centrali režima, gde se takvi mentalni patenti izuzetno cene – budući da se po gradu gordi novi grafit „blokaderi-štrokaderi“. Te ovim putem apelujem na Kralja nakuralja lično, tron na Andrićevom vencu: zaposli čoveka, smišljaće ti odlične rimotvorine u neograničenim količinama.

Nego, problem je preciznost: na koga se misli kad se kaže blokaderi-štrokaderi? Vožd tvrdi da je jedno dvesta hiljada njegovih potpuno spontano okupljenih antiblokadera izmilelo na ulice – da blokira. Kako bazd u vazduhu javlja, neka toi-toi naseobina ne mrda iz Pionirskog parka pola........

© Danas