„Molim ih da ne mrze toliko Srbiju“, reklo je strašilo, sada već i fizički podbulo od mržnje, s celoživotnim stažom huškanja Srba na rat sa svima. U tom si-viju falila je još jedino stavka huškanja Srba na rat protiv Srba, ali više ne fali. Pre nego što mu je narodni očaj i bes izašao na ulice i stao na raskrsnice, imao je toliko raskrsnica na kojima je mogao da stane, da ne skrene u ulicu koja nas bliži užasu nesagledivih razmera. Da povuče ručnu. Da ne povuče celu zemlju u pakao svoje patologije.

Optimisti su računali da je posredi granični poremećaj ličnosti, sad je jasno da je posredi bezgranični. Upozoravali smo godinama: taj čovek, da je Supermen, ušao bi u obdanište da mlati decu i urla koliko je jak; njega takav odnos snaga uzbuđuje. Napaljen na samog sebe, zamišlja da mu je među nogama policijski pendrek, poslednje autoerotsko uporište autokrata. Svako ko kaže da je ovo terminalna faza bolesti – u pravu je, ovako ili onako. Sloboda ili potpuno ropstvo, država ili teritorija pod potpunom domaćom okupacijom batine i vucibatina.

Kada gledate snimke s ponovljenih izbora u Kosjeriću, kroz glavu vam ide imperijalna muzička tema iz Ratova zvezda. Ako izađete na ulicu, videćete uživo policiju koja se stavila u službu jednog belodanog umobolnika spremnog da bude kralj pepelišta samo da mu kruna ostane. Na ivici je da izgovori: „Sto Srba za........

© Danas