„Upravo vozeći bicikl najbolje upoznaješ reljef neke zemlje, jer moraš da se oznojiš uz brdo i da se spustiš niz njega.“ Ernest Hemigvej

Stigao je poziv od Evropske federacije biciklista da prisustvujemo na redovnoj godišnjoj skupštini koja će se održati u Utrehtu. Naš Savez udruženja Institut za urbanu mobilnost je postao redovan član ove prestižne federacije. Iz federacije očekuju da predstavimo rad Instituta, kao i naše ciljeve i očekivanja, piše Igor Velić za sajt Sigurne staze.

Pripreme su trajale mesec dana. Sve te dosadne formalnosti. Režerviši karte, smeštaj, pripremi materijale, prezentaciju, planiranje puta, uzmi slobodne dane i sl. Za ovakve događaje i organizaciju je potrebna i podrška. U susret nam izlazi Ambasada kraljevine Holandije u Beogradu, bez čije podrške ne bi ni došlo do ove studijske posete.

Razmišljam… Saobraćaj, urbanizam, nauka i kultura je nešto što spaja ljude. Integriše ih ka zajedničkom cilju i svrsi. Konferencije su upravo takva mesta. Razmena znanja, iskustva, literature, kontakata, primera dobre prakse. Tako učimo jedni od drugih i nadograđujemo jedni druge.

Ako već ne možemo, ne želimo ili nemamo snage da sprečimo sukobe, ratove, glad, bolesti širom sveta mogli bi smo da bar pokušamo da se manje ubijamo u saobraćaju. Utreht je primer grada koji to radi na profesionalan način.

Bicikl kao sredstvo za preživljavanje

Polazim za Beograd u 14:30 časova. Iako sam studirao, živeo i radio u Beogradu nekako mi taj put uvek teško pada. Kako bi skratio i lakše podneo put uzimam da čitam remek delo Jana Gela Gradovi za ljude.

Stižem u Beograd oko 18:10 časova. Prolazim pored betonske pustinje zvane Beograd na vodi. Sve je suprotno od onog što Gel u svojoj knjizi piše. Beograd je postao zatočenik investitorskog urbanizma i autoindustrije. Jednom rečju, zarobljen u nepokretnosti.

Stižem na autobusku stanicu. Nalazim se sa Markom iz Novosadske biciklističke inicijative. Tempirali smo da nam se dolasci poklope. Čekamo Zorana iz Ulice za bicikliste da nas pokupi pa idemo kod njega u Borču. Zoran kasni. Standardno za Beograd. Ostao je zaglavljen na mostu.

Odlazimo u Borču. Ostavljamo stvari i izlazimo da prošetamo naseljem. Ispirisan onim što sam čitao počinjem Marku i Zoranu da držim predavanje o uređenosti prostora, infrastrukturi, saobraćajnim politikama. Definitivno imam profesionalnu deformacija koja me tera da opterećujem meni drage ljude.

Na aerodromu Nikola Tesla stižemo malo pre pet ujutru. Završavamo administrativne formalnosti, sve one stvari koje ubijaju čar putovanje. Ukrcavamo se u avion. Stiže obaveštenje da će let kasniti 45 minuta zbog gužve u vazdušnom prostoru. Čelične mašine su i nebo okupirale.

U avionu nastavljamo razgovor o urbanoj sociologiju, psihologiji prostora, saobraćaju, urbanizmu, izmenama zakona o bezbednosti saobraćaja i delimično se dotičemo analize stavova Džejn Džejkobs.

Kako su jedna žena i njena knjiga pobedile investitorski urbanizam

Slećemo u Amsterdam oko 9:40 časova. Ponovo prolazimo pakao administracije i kontrole na aerodromu. I eto nas konačno na tlu Holandije. U zemlji odakle je počela priča o urbanoj mobilnosti.

Na železničkoj stanici se nalazimo sa Draganom i Igorom iz Centra za životnu sredinu iz Banja Luke. Hvatamo voz. Stižemo u Amesterdam. Odlazimo da ostavimo prtljag i da rentiramo bicikle. Kreće vožnja od nekih četiri sata amsterdamskim ulicama.

Poslednji put sam bio ovde pre nekih petnaestak godina. Vidi se promena. Pozitivna promena Ona infrastrukturna. Ona koja me i najviše zanima.

Odlazimo prvo ispred amsterdamskog Rijksmuseuma, mestu gde se sada već dalekih sedamdesetih godina prošlog veka održao veliki biciklistikči protest. Mestu odakle je počela saobraćajna revolucija.

Pravimo pauzu za ručak........

© Danas