Možemo o građanskoj neposlušnosti govoriti do iznemoglosti. Možemo je sazivati sa bine, crtati na parolama, tvitovati, prepisivati iz priručnika o nenasilnom otporu, ali jedno pitanje, prosto do vulgarnosti, ostaje ključno: ko će tu neposlušnost da sprovede?

U zemlji gde je prosečna starost birača oko pedeset godina, gde ima skoro dva miliona penzionera, i gde je najrašireniji oblik političkog angažmana gunđanje uz Dnevnik, neposlušnost ne prerasta u intenzivni pokret. Ali nam i dosadašnja iskustva ne daju za pravo da očekujemo masoviniji odziv na građansku neposlušnost, makar ne u ovoj fazi, setimo se da je u petooktobarskim promenama neposlušnost usledila kao završni udarac nakon pobede na izborima i da je generalni štrajk tada trajao nekoliko dana.

Ipak ovo što se ovih dana događa na ulicama je neposlušnost moralne fantazije malobrojnih i uličnih performansa koji zabavljaju izvođače, a nerviraju posmatrače/građane, uz upotrebu policijske sile.

Prava građanska neposlušnost nije samo to što se studenti i građani koji stoje uz njih ne slažu s vlašću, već sistematsko odbijanje poslušnosti koje parališe državu. Za to su potrebni dogovori, infrastruktura, sindikati koji štrajkuju, lekari koji ne ulaze u smene, čistači koji ne kupe smeće, bojkot plaćanja računa, paraliza finansijskog sistema i tako dalje.

To nije ulična galama, već dosledna blokada aparata moći. A toga, bar zasad, nema. I verovatno neće ni biti. Studentska pobuna koja se razvija već mesecima postala je najsnažniji izraz društvenog nezadovoljstva u Srbiji. Niko se nije nadao da će mladi, čija generacijska nevinost ništa nije obećavala, uspeti da mobilišu građane, izazovu pravu erupciju u društvenom sistemu, koja evo već mesecima traje.

Poziv na građansku neposlušnost u sadašnjem trenutku zvuči kao ideološki luksuz, a ne kao racionalna politička strategija. Umesto da mobiliše građane, on ih dodatno otuđuje, remeti im svakodnevicu, a pritom i ne nudi jasan politički horizont.

I to je ono što je najproblematičnije: kad se velika reč poput „građanska neposlušnost“ svede na letnji performans ona gubi svaki smisao. A s njom, može polako da nestane i poverenje.

Uprkos epskim brojkama i istorijskom entuzijazmu, 15. mart nije bio dan političkog trijumfa, već je bio dan propuštene prilike. Najveći skup u savremenoj istoriji Srbije, stotine hiljada ljudi na ulicama, jedinstvena........

© Danas