Da se neki pustinjak koji ne prati vesti posle četvrt veka obreo ovih dana pred televizorom i odslušao novosti iz Evrope, čudom ne bi mogao da se načudi: sa jedne strane kontinenta „veliki slovenski brat“ komada – doduše s mukom, sporo i uz ogromne ljudske žrtve na obe strane – parče po parče ukrajinskog suseda; s druge strane Evrope, veliki transatlantski saveznik, odnosno novi-stari predsednik SAD, bacio je oko na zemlju svog danskog NATO saveznika – Grenland – ne isključujući mogućnost neke vrste vojnog osvajanja severnog ostrva. Svet je u haosu, zaključio bi pustinjak, kako se to Evropa sa Evropskom unijom u njenom centru, od subjekta istorije za samo četvrt veka pretvorila u njen objekt?

A početak veka otpočeo je sa velikim očekivanjima, kako za Evropu u celini, tako posebno za Evropsku uniju, koja je nakon raspada istočnog bloka postala neka vrsta integracione ose u novoj evropskoj političkoj arhitekturi. Knjige sa naslovima poput: „Zašto će Evropa vladati XXI vekom“ i „EU – nova supersila“ dominirale su na tržištu publicistike. EU je formirala monetarnu uniju. Evro je početkom 2002. godine realtivno glatko zamenio većinu nacionalnih valuta, na čelu sa nemačkom markom. Zemlje EU su se spremale da usvoje federalistički orijentisani „ugovor o ustavu“, kao i da prime u svoj klub još celo tuce novih članica sa istoka Evrope i Mediterana. Balkanski ratovi su posle skoro decenije sukoba najzad bili zaustavljeni, a u Srbiji i Hrvatskoj autokratski režimi su bili zamenjeni nekom vrstom demokratije. Planovi o daljoj liberalizaciji i globalizaciji sa normativnim rešenjima za razna pitanja regulisanja proizvodnje tržišta i društva, pretežno su dogovarani u Briselu. EU je proglašena „normativnom supersilom“.

A onda su sredinom prve decenije XXI veka stvari krenule lošije i to u kontinuitetu. EU se suočila se serijom kriza koje su delimično dolazile iznutra, a dobrim delom izvan same Unije. Počelo je sa instucionalnom krizom EU 2003. godine, kada su francuski i holandski glasači na referendumima odbacili ambicioznu reformu u vidu „ugovora o ustavu“ (2003); nastavila se sa „cunamijem“ finansijske, dužničke i ekonomske krize tokom koje je „za dlaku“ izbegnut raspad monetarne unije (2008-2012); onda su na red došle migrantska kriza, sa milionskim talasima izbeglica sa Bliskog istoka, koji je kulminirao 2015. godine, kao i prva ukrajinska kriza tokom koje je Rusija zauzela Krim (2014) a EU uvela sankcije svom velikom istočnom susedu. Nevolje ne dolaze same pa je, skoro neočekivano, EU potresla ostrvska kriza „bregzita“ (2016) i prvi slučaj napuštanja evropske eintegracije. Mučni pregovori o izlasku Velike Britanije iz EU – uz seriju promena konzervativnih britanskih vlada – trajali su sve do 2020. godine. Zatim se pojavio novi veliki strah – pandemije virusa kovid 19 – koja je privremeno svet okrenula naglavce – pa i evropske zemlje tokom 2020-2022. Taman se stišala pandemija da bi od februara 2022. godine kontinentu zapretio rat neviđenih dimenzija još od II svetskog rata, započet invazijom Rusije na Ukrajinu…

Nabrojane krize su naravno imale različit karakter i na različite načine uticale na........

© Danas