Kao osnovac završnih razreda često sam obilazio Američku čitaonicu. Beše u centru grada, blizu moje kuće. Ulazio sam, razgledao knjige, neke časopise… Posebno sam se napalio kada sam čuo da tamo mogu da se iznajme gramofonske ploče. „Pletersi“, Pet Bun, Doris Dej, Fets Domino… i dabome Elvis. Sve moji ljubimci. Kazali su mi ljubazno da mogu i ja da na nekoliko dana dobijem željene ploče, ali sa ličnom kartom. Znači za jedno četiri godine!

Međutim, dobio sam prvi bedž u životu: „Džon Kenedi, američki predsednik.“ Na engleskom, dabome. Namah mi se taj čovek dopao. Pratio sam sve o njemu. Posebno fotografije iz njegove kancelarije. Ovalni kabinet! Na jednoj fotografiji maleni Džon Džon predsednikov sin, viri ispod ogromnog stola. Posle kobnog novembra 1963. pratio sam bukvalno sve o Kenedijevima. Prva dama Džeki mi se mnogo dopadala. Kasnije sam saznao kako je sa stilom preuredila Belu kuću. Organizovala je nešto između umetničke galerije i muzeja, kako bi posetioci mogli da uživaju prilikom organizovanog obilaska.

Dolazili su potom sledeći predsednici. Džonson, Nikson, Ford, Karter, Regan…

Neke Prve dame su takođe pokušavale da renoviraju Ovalni kabinet po svom ukusu. Teško. Džeki je postavila lestvicu odveć visoko. Čak je Hilari........

© Danas