Posle pada Berlinskog zida 1989. godine, bugarski komunisti su se, nalik srpskim kolegama, preko noći transformisali u „socijaliste“ (Bugarska socijalistička partija).

Uveli su, makar nominalno, višepartijski sistem, građanske slobode, započeli tranziciju. Naravno, daleko je bilo od toga da je pravoslavna Bugarska dubinski krenula reformskim putem kao, recimo, katolička Poljska, ali i nju je zapljusnuo talas promena.

U takvim okolnostima mnogi su počeli da zahtevaju otvaranje „dosijea“ političke policije, između ostalog, i crkvenih velikodostojnika, za koje je u javnosti neretko važilo da su bili skoro pa članovi partije druga Todora Živkova, a ne tek doušnici državne bezbednosti.

S obzirom da se radilo o ozbiljnim društveno-političkim, a ne samo verskim igračima, umreženim sa mnogima iz redova političke elite i bugarske tzv. duboke države, ta priča je, uz dosta nadigravanja i razvlačenja, dugo bila aktuelna. Konačno, 2012. godine, parlamentarna komisija za otvaranje arhiva specijalnih službi, objavila je listu tajnih saradnika nekadašnjeg boljševičkog režima.

Tu su se našla imena oko 75 posto i tadašnjih mitropolita, episkopa i drugih visokih velikodostojnika Bugarske pravoslavne crkve. Iako to nije bio predmet istrage, da stvari budu još gore, dosta toga je ukazivalo da su i posle zvaničnog dolaska demokratije u tu zemlju, mnogi od njih, formalno ili neformalno, nastavili da rade za bugarske i strane vojne i civilne obaveštajno-bezbednosne strukture, a skoro niko od prvorazrednih bugarskih tzv. duhovnika nije bio van raznih, uglavnom prljavih, poslovno-političkih kombinacija.

Da li iko ozbiljno misli da je u Srbiji i drugim srpskim prostorima bilo i ostalo drugačije? Da UDB ili KOS nisu mnoge instalirali u vrh SPC-a ili na neki način privoleli da........

© Danas