„Naš“ predsednik se drži starog sektaškog principa: svi koji nisu „mi“ na neki način su moji neprijatelji. Pod onim „mi“ podrazumeva svoju, po severnokorejskom modelu, vladajuću porodicu, i njene sluge višeg ranga.

Protiv svih drugih – bile to njegove obične pristalice ili oponenti – permanentno vodi svojevrstan rat u nekom vidu: ispira im mozgove, zastrašuje ih, pljačka ih i ko zna šta sve još radi. I obični naprednjaci za njega nisu ništa drugo nego ovce u toru koji je oteo, te ih beskrupulozno tretira kao puki resurs.

U okolnostima kada je u stalnom „ratnom“ pohodu protiv većeg dela Srbije, svakako ima na umu suštinu Čerilovih reči: „U ratu je istina toliko dragocena da moramo da je čuvamo karaulama laži“. Britanski, nesumnjivo demokratski lider, u vidu je imao nacionalne interese u „klasičnom“ ratu protiv spoljnih neprijatelja, srpski uzurpator vlasti misli na svoje lične i porodične račune u verbalnom građanskom sukobu dugog trajanja, ali metodologija je ista. Laži se produkuju i šire na sve strane.

Tako stoje stvari i sa aktuelnom pričom o američkim sankcijama Naftnoj industriji Srbije. Ne zato što one u nekom vidu postepeno ne postaju realne, već stoga što nisu primarno vašingtonske. Zapravo, verovali ili ne, Vučićeve su! On u SAD ima brojne, formalne i neformalne, agente uticaja, koji su plaćeni našim sredstvima, ali ne rade za Srbiju već za njega lično. Nije im bitna, recimo, odbrana teritorijalnog integriteta naše države u vezi sa Kosovom i........

© Danas